„Прва азбука света“ којом су Срби прешли на латиницу

Пише: Огњен Војводић

Критички осврт на текст о наводним налазима њемачког офталмолога о српској азбуки* као „одмору за очи“ и првој азбуки свијета, у којем су наведени и обичајни примјери похвале њемачкој – аустрославистичкој српској ћирилици, а који су овог мјесеца „поносно“ пренијели скоро сви српски сајтови. Пет дана после објављивања спорног текста утврђено је да је податак о њемачком офталмологу лажна вијест.

 У текстовима српских површних патриота и језикословаца југословенске оријентације у похвалу српској “савршеној“ ћирилици често се шаљу пропагандне поруке против православне цркве, као установе назадног наслеђа која се противила српско-хрватском југословенском језичком јединству. Омиљени слогани противправославне пропаганде присталица аустрославистичке римокатоличке реформе српског правописа су „противљење црквених кругова“, „клерикални кругови“, ”калуђерски кругови“ и слично, или, као што су у тексту о наводном њемачком офталмологу одушевљеном српском ћирилицом саркастично констатовали, да је Караџићево уношење латиничног слова Ј у нову српску ћирилицу сматрано „за велики грех у црквеним круговима“. Православна црква се противила прилагођавању српског ћириличног писма хрватској латиници, и раскиду са предањем православне писмености тј. и са руским ћириличним писмом као најраспрострањенијом и најобухватнијом ортографијом ћириличне писмености.

Срби би требало да поштују своје културно православно предање, били безбожни или вјерујући, што подразумијева да барем не публикују текстове против православне цркве у било ком контексту, а посебно не у име југословенских интеграција са хибридним политичким нацијама формираним на разграђивањем српског језика, а „савршна“ српска садашња ћирилица је креирана као еквивалент хрватској латиници ради постизања југословенског језичког јединства. Деградирање црквеног словенског језика и аутентичног српског ћириличног писма, а афирмисање српске ћирилице прилагођене хрватској латиници, пракса је латинске противправославне пропаганде од средњег вијека и прогона православних просветитеља, Светих Кирила и Методија. Такође, такву праксу у Срба, поред римокатоличке унијатске мисије, сада спроводе агресивни атеисти у комунистичком континуитету промовисања паганизма, тражења “традиције“ у претправославном периоду паганства и „природњаштва“. У Црној Гори такву политику спроводи бивша партија на власти, ДПС, наследник југословенског савеза комуниста, у потрази за ванвјерским и претправославним паганским идентитетом – „дукљанством“. 

У спорном тексту се наводи да је њемачки научник утврдио да српска азбука “одмара очи“ – као да руска и бугарска азбука, ћирилична писма уопште, и грчко писмо, не одмарају очи, као да нису сродне и исте ликовности и графике; као да садашња српска ћирилица није сачињена фрагментацијом и упрошћавањем цјеловитог ликовног система ћириличног писма који користе Риси, Бугари, Грци. Логично је да Њемци програмски популаришу српску азбуку као прву у свијету коју су креирали њемачки слависти (аустрослависти) као системски антипод руској азбуки и предању православне писмености. Савремена српска ћирилица је креирана у аустрославистичком геополитичком југословенском језичком програму одвајања српског језика и народа од руско-словенског језичког јединства и православног правописног простора, а припајања германизованим словенским народима латинске религије и писмености. Њемачка славистика, и уопште европска славистика, од средине 19. вијека протежира српску ћирилицу у програму латинизације руског језика, као мисионарски модел правописног прозелитизма, писма прелаза на латинични еквивалент, према великом простору православне писмесноти.

Лингвистички и ликовно је логично да њемачком научнику српска азбука одмара очи и зато што је у реформисану српску азбуку унесено латинично слово Ј, као симбол ларинске ситематизације и мјешовитог писма, а избачена ћирилична слова која су означавала глас Ј у одређеним контекстима, као што и данас постоје у руском и бугарском ћириличном писму. Такозвана Караџићева ћирилица је задржала дјелимичну фолклорну форму ћириличног писма, а формирана је према правописном латинском систему простог хрватског фонетског писма. Њемачки офталмолог је могао српску азбуку пропагандно прогласити првом азбуком свијета и зато што је креирана према моделу хрватске латинице њемачког филолога Лудвига Гауса (Њем. Ludwig Gay; посрбљено Људевит Гај). Заправо, према мисионарским моделима латиничних простих правописа које су од средњег стољећа користиле покатоличене словенске заједнице на простору Далмације, а које су креирали латински лингвисти у програму правописног прозелитизма у формирању словенских католичких колонија.

Аустрославистичка српска ћирилица је креирана као еквивалент хрватском латиничном писму, као сурогат ћирилице и правопис прелаза на компатибилни латинични правопис у програму југославенских језичких интеграција. Аустрослависти су стварно сачинили савршени сурогат српске ћирлице преко које је српски народ скоро сав прешао на латиничнo писмо тј. сачинили су средство латинске лингвистичке и унијатске мисије учинковитије него присилне мјере наметања православним народима латинског писма. Нажалост, српска културна политика од Обреновића до данас аустроугарску колонијалну реформу српског језика приказује у српском филолошком фолклору, упркос чињеници да су српски сарадници аустрославистичког југословенског језичког програма били извођачи српских фолклорних фризова на сурогату српске ћирилице. Фатализам српске филологије јесте у томе да је њемачка колонизација српског језика спроведена српском културном самоколонизацијом, која траје до данас као континуитет контрадикторности српске културне политике. Аустрославистичка колонизација српског језика је спровођена упркос аустроугарској анексији и окупацији Босне и Херцеговине, и српског народа, у којој је забрањивана употреба ћириличног писма и српски језик преименован пожељним политичким називима. У тексту којим је разоткривена лажна вијест о открићима наводног њемачког научника такође је наведен примјер такве контрадиторности, да је у вријеме нацистичке Њемачке њемачки научник докторирао на величању словенске ћирилице. И поред филолошке фолклорне фатаморгане коју продукују српски лингвисти, резултати колонизације српског језика су данас вавилонски видљиви – разградња и разграбљивање српског језика у програму вишеименог вишецентричног заједничког “југословенског“ језика.

1) У тексту је наведена позната пропагандна похвала “реформисаној“ српској азбуки – наиме предлог Џорџа Бернара Шоа, ирског драмског писца и социјалистие, да Енглеска треба да усвоји принцип правописа српске фонестске ћирилице, креиране у њемачком југословенском језичком програму и приказане у српском народу као реформа српског језика и правописа Вука Караџића. Као социјаолиста и Ирац Шо се залагао за примјену тог принципа писмесноти ради разградње енглеског језика и Уједињеног Краљевства, као што су аустрослависти примијеном таквог принципа правописа разградили српски  језик и народ на разини цјеловитости, континуитета и структуре српског језика. Такође, Шо се залагао за тај принцип правописа као социјалиста у идеолошкој класној борби разграђивања сложене структуре енглеског сталешког друштва, свођењем енглеског књижевног језика на раван «радничког» и «руралног» речника и говора, на најраспрострањенији прости говор, ради укидања друштвених културних разлика енглеског друштва. Бернаров предлог се у енглеској лингвистици доживљава комичније од његових комедија, ако неко зна за такав наводни предлог. Међутим, српски левичарски лингвисти до данас пропагирају правописни принцип револуционарног брзог описмењавања народних маса ван културног континуитета књижевног језика, а посебно ван предања православне писмености. 

2) Велики гријех аустрослависта је коришћење у сврху спровођења “реформаторског“ програма српског писма и књижевног језика, то јест унијатске мисије према српском православном народу, људи попут учитеља Сава Мркаља. Наиме, наследно душевно болесног човјека, који је услијед ангажовања у аустрославистичком програму против православне цркве потпуно пореметио и завршио у душевној болници, гдје је и умро. Несрећна судбина учитеља С. Мркаља је примјер праксе прозелитизма унијатске мисије – коришћења душевно лабилних људи или на рубу егзистенције, какав је био Вук Караџић, избјеглица у Аустроугарској са простора османске окупације, са физичким недостацима и услед стечених болести ослабљених интелектуалних способности. Посебно су перфидне похвале Мркаљевом српском фонетском писму, којима су графичка „решења“ правописа душевно поремећеног човјека проглашавали ингениозним – Мркаљев рад „Сало дебелога јер либо (или) азбукопротрес“, у којем је Мркаљ одређена ћирилична слова поредио са „салом“ и начинио нацрт правописа без „сувишних“ „дебелих““ слова и графичких облика слова која му визуелно сметају. Злоупотребом таквих људи, њемачки лингвисти су ликовали над Мркаљевим и Караџићевим креацијама нове српске ћирилице, препуштајући им фолклорне фризове у програму разграђивања сложеног система српског ћириличког писма.        

СРПСКИ САВРШЕНИ ПРАВОПИС ПРЕЛАСКА НА ЛАТИНИЧНО ПИСМО

Скор сто педесет година, од усвајања српске савремене ћирилице у вријеме владавине династије Обреновића, траје традиционална тврдња у српском народу да Срби имају савршено писмо. Да ли је то савршено или просто писмо, ако је резултат коришћења таквог писма скоро потпуно напуштање такве ћирилице и прелазак на хрватску латиницу – као еквивалент савремене српске ћирилице сачињену у програму реформе српског језика и правописа? Да ли је реформисана српска гласовна ћирилица само савршена за спровођење преласка српског народа на латинично писмо?

Сврха „правописног прозелитизма“ у српском језикословљу се не разматра. Примјер прворазредне примјене правописног прозелитизма у програму њемачке колонизације словенских језика је реформа српског језика и правописа. Њемачка колонизација српског језика је имала и сврху упрошћавања и разградњу српског друштва, свођењем на просту заједницу простог језика, лишену могућности развоја језичке и опште културе. „Савршеност“ садашње “наше“ ћирилице је лакша и бржа асимилација ћириличног писма то јест процес преласак на латинично писмо преко југословенског правописног програма диграфије, који је у нашем народу скоро довршен, док “наши“ југословенски језикословци форсирају финалну филолошку фазу и фразеологију југословенске језичке политике – да је употреба два писма предност српског језика над европским и азијским језицима који имају по једно писмо.

Сајт који је пласирао текст о измишљеном офталмологу користи латинично писмо, а задржао је лого сајта на ћириличном писму – што говори о правописној прозелитској сврси савремене српске ћирилице.

Правописни принцип  „пиши као што говориш“ примијењен на српском писму, који су заговарали европски екстремни рационалисти, посебно њемачки филолог Ј. К. Аделунг – JohannChristophAdelung(1732 – 1806), никад није примјењен у европским језицима, осим у европској колонизацији ваневропских језика. Правописно правило „пиши као што говориш“ су њемачки слависти и српски југословенски језикословци програмски приписивали Вуку Караџићу у кампањи колонизације српског језика. У реформи српског језика и правописа овај правописни принцип је промовисан као савршен јер не захтијева интелектуални напор у описмењавању и писању него, како је В. Караџић у предговору свог Буквара (1837) написао свако може „ласно за 10 дана научити читати и писати“.

Принципом „пиши као што говориш“ правопис је подређен говору, али писмо по својој природи није подређено говору, већ је равноправно говору као писано изражавање језика. Писмом су креирани графички знакови за ријечи, који одговарају акустичким облицима ријечи, али не као еквиваленти звучних облика, већ као равноправни чиниоци ријечи компатибилан звучном облику ријечи. Писмом првенствено записујемо мисли, а потом звучни облик за појмове. „Да је писање непосредно потчињено мишљењу, а посредно говору, и непосредно оку а не слуху, и да је писање према говору упоредно а не подређено, види се и отуда што глухонијеми, који немају слуха и не чују говор, самим разумом и очима тачно науче писмом изражавати своје мисли и разумевати један другога; а то не би било могуће кад би писмо било непосредно подложно говору и слуху.“ Тако је писао Јован Хаџић, филолог, правник и први предсједник Матице српске, у својој полемичкој студији Кључ језика српскога, о смислу писма и језика, а против површног приступа српском писму и језику у њемачкој (Караџићевој) реформи српског језика и правописа.

Основни начини изражавања језика су причање и писање, а писмо је превасходније као средство кодификовања и предања књижевног језика, као култивисани и кохерентни израз језика и језичког сиситема. Сваки језик има јединствено писмо, као свој уникалан писани израз. Писмо представља писану потврду језика, његовог постојања и права на коришћење. Писмом језик постаје признат као јединствен књижевни језик. Писмом језик постиже културну аутокефалност, као посебан културно-историјски тип. Путем писма једног језика можемо пратити повијест једног народа, њихов културни континуитет и друштвени развој, или културни дисконтинуитет и деградацију друшвене културе.

Проста „фонетизација“ српског правописа у аустрославистичком програму „једно слово један знак“, коју је према колонијалном културном концепту вршио Вук Караџић као сарадник аустрославистичке канцеларије, била је редуковање фонетског фонда српског језика ради упрошћавања и разградње српског језика и писма. (В. Караџић је био приучени писар избјеглица са простора османске окупације, особа ограничених опажајних и интелектуалних способности стечених услијед здравствених проблема и необразовања, намјенски ангажована и коришћена због таквих недостатака и екстремних антицквених ставова) Језиком модерне информатике речено, правилом „пиши као што говориш“ писмо је враћено на аналогни систем, подређено простом “аналогном“ говору. Прост и простачки језик је конзервиран кодификовањем правилима простог правописа – пиши као што говориш простим говором, и нормиран као национални стандард.

Правописни принцип „пиши као што говориш“ је антиправописни принцип деградирања смисла и сврхе писмености и писаног језика. Правило „читај и говори како је писано“ омогућава континуитет и развој књижевног језика, док правило „пиши као што говориш“ одређује књижевни језик говором просте већине „Срба који живе по селима далеко од градова“, како Караџић пише у својој „Писменици“, или племенским правом на свој локални говор, или као данас говором урбане уличке норме свођењем књижевног језика на колоквијални говор. Зато је је Караџићева Писменица била оспоравана од српских филолога и Цркве, не само због граматичке нестручности, него због погрешних принципа и претпоставки о писмености.

„Пиши као што говориш“ принцип је упрошћавања, а не афирмисања народног говора, то јест подређивања културе и континуитета књижевног и народног језика простом говору. „Пиши као што говориш“ представља принцип свођења сврхе писма на средство програмског праћења и нормирања процеса простог говора као најраспрострањенијег “стандарда“, а раскидања са књижевним и народним језиком. Примјеном правила „пиши као што говориш“ у језику и друштву се покреће процес разградње језичке културе, цјеловитости и структуре језика. Правилом “пиши као што говориш“ на језик се примијењује политички принцип – право демократске већине или самовоље појединца са позиције политичке моћи, чиме се књижевни језик подређује простом језику, а културни критеријум кодификовања језика праву просте већине. Таквим правописним правилом на писмо се примијењује економски принцип, комерцијални а не културни критеријум писмености, принцип економичности естетике и функције писма, супротан смислу и сврси културе и књижевног језика.

Садашња српска ћирилица, и њене варијанте црногорска или македонска, је монофункционално писмо, само фонетски функционално као регистар гласова и ван могућности развоја, а што је и њена политичка сврха – упрошћавање језика и прелазак на латинично писмо. У програму упрошћавања српског језика граматички је озакоњен закон звукова, невезано за значење ријечи, тј. значење ријечи је подређено закону звучности – једначењу по звучности. Такав „закон“ је спроведено строгом забраном значењског (етимолошког) правописа. Писмо, сведено на ”носач звука“ гласовних облика и закона сазвучја, прикрива препознавање значења и изворног изговора ријечи, основу и цјелину језика. Етимолошким – значењским правописом ријечи се пишу не само према сазвучју него и према творбеном значењу, ради континуитета значења ријечи и очувања цјеловитости језика. Стандард и сврха правописа јесте да „људи из струке“ израдом правила правописа у највећој могућој мјери усагласе писање значења и сазвучја ријечи. Етимологија, семантика и семиотика су органски чиниоци правописа, а искључени су из правописа српске савремене ћирилице од заговорника просте „фаталистичке“ фонетизације писма. Писмо сведено на записивање звукова и граматику једначења по звучности, половичан је правопис који народ враћа у период просте писмености и претписмености.

– Савршено писмо, не мора да се мисли, само слова и звукова тридесет; једноставно „једно слово један знак“, – тако резонује просјечни Србин, ограничен на писмо и језик једноставних мисаоних процеса и потреба, а тако су резоновали и револуционари када су њемачки слависти креирали правопис лишен континуитета и културе књижевног језика. Приказивање такве просте природе писма као савршене, примјер је колонијалне културне категоризације свог народа у поткултурну категорију. Такав програм, заједно са социолингвистичким, проузрокује психолингвистичке последице, јер правило „пиши као што говориш“ људску свијест своди са интелектуалне на инстинктивну, на нагонски наратив, на говор граничних стања свијести.

„Савршеност“ садашње “наше“ ћирилице је лакша и бржа асимилација ћириличног писма то јест процес преласак на латинично писмо преко југословенског прозелитског правописног програма диграфије, који је у нашем народу скоро довршен, док “наши“ југословенски језикословци форсирају финалну филолошку фазу и фразеологију југословенске језичке политике – да је употреба два писма предност српског језика над европским и азијским језицима који имају по једно писмо.

Писани језик представља залог значења ријечи и континуитет књижевног језика, али писан правим писмом. Међутим, прост правопис залог је упрошћавања и раграђивања језика, раскидања са континуитетом и квалитетом књижевног језика. Прост правопис је израз простог језика, писмом сачињеним према простом језику записују се прости појмови и изрази. Писмо сведено на принцип „економичности“ лишава језик културе и континуитета, квантитета и квалитета, идентитета и интегритета, а писмо лишено вриједносне и значењске сврхе постаје сувишно.