Српска стратегија – Стерија Јован Поповић

Пише: Огњен Војводић

Првог јануара јулијанског календара 1806. године родио се у Вршцу Јован Стерија Поповић (1. јануар 1806 – 10. март 1856). Јован Поповић је био министар просвете Књажевине Сербије, књижевник, филолог, оснивач српске драме, први и један од најбољих српских комедиографа. Средње име Стерија (Стерија на грчком значи звијезда) је узео по имену оцa који је био Грк, досељеник у Књажевину Србију. Стеријина мајка је била Српкиња од породице Нешковић, кћер познатог сликара Николе Нешковића. Мало је познато, ван стручне јавности, да је Јован Стерија Поповић, поред тога што је био познат драмски писац, био и угледни правник, просветни дјелатник и филолог који је, као професор Природног права на Правословном одјеленију Лицеја у Крагујевцу и Београду и као министар просвете, унапредио српску правну, просветну и филолошку науку, и да је један од устројитеља школског система, установа културе и науке у Србији. Стерија је написао први уџбеник природног права у Србији; створио је темеље модерне српске просвете, уводећи први закон о образовању, оснивајући школе, постављајући схему образовних институција. Основао је прво позориште и први српски музеј. Јован Стерија Поповић је са Атанасијем Николићам оснивач Друштва српске словесности, будуће Српске академије наука.

Јован Стерија Поповић је основну и средњу школу похађао је у Вршцу, Темишвару и Пешти, а права у Кежмарку (Аустроугарска монархија). Након завршеног школовања Стерија се вратио у Вршац гдје је од 1830. до 1836. предавао латински на приватној полугимназији, а потом 1836. започео правничку праксу. Године 1840. као учени правник и филолог позван је од власти Књажевине Србије да буде професор на новом Лицеју у Крагујевцу. После двије године је постављен за начелника Министарства просвете (од 1842.), и на том положају, у току осам година, био главни организатор српске средњошколске наставе и један од оснивача Ученог српског друштва. Покренуо је оснивање Академије наука, Народне библиотеке и Народног музеја. Учествовао је у организовању првог београдског театра (Театар на Ђумруку) који је 1841. отворен његовом трагедијом „Смрт Стефана Дечанског”.

Као начелник Министарства просвете (1842–1848) много је учинио за организовано развијање школства. Године 1844. је установио школски закон Устројеније јавног училишног наставленија. Предложио је Совјету да се донесе Уредба о заштити старина, па је у Србији Стеријином заслугом донесен први правни акт о заштити споменика културе, који није био по вољи културне колонијалне политике европских и исламских империјалних тежњи према православним народима Балкана. Године 1848. Стерија је напустио Министарство просвете због напада странке Вучића Перишића на „пречанске“ Србе, као и због супротних политичких идеолошких и вјерски ставова. Зато је напустио Књажевину Србију и вратио се у Вршац (који је тада био ван граница Србије, тј. био је у Аустроугарској).

Друштво српске словесности је као научно и књижевно друштво основано у Београду 31. маја 1842, после припрема које су отпочеле септембра 1841. године. Први чланови Друштва били су: Димитрије Исаиловић, Стефан Марковић, Јован Стејић, Димитрије Тирол, Сима Милутиновић и Исидор Стојановић. Друштво српске словесности (1841 – 1864) је преименовано у Српско учено друштво (1864—1892), а Српско учено друштво потом у Српску академију наука (од 1886 – 1892). Просветна мисија Друштва је била и штампање научних књига на српском језику. култивисање српског књижевног и народног језика. Друштво српске словесности је започело кодификовања српског књижевног језика и писма у континуитету књижевности и културе српског књижевног језика и предања православне писмености, то јест у систему цјеловитости оригиналне ортографије ћириличких писама. Друштво српске словесности није прихватало програм њемачке славистике (аустрославистике) у програму југословенске језичке политике, која је у српској средини пласирана преко српских сарадника аустрославистичке канцеларије под псеудонимом националног препорода. У Књажевини Србији, Друштво српске словесности је под руководством Стерије Поповића, који је био и министар просвете, почело израду српског речника научне терминологије, Називославног рјечника – „Речи називословне израђене Друштвом српске словесности“. Јован Стерија Поповић је израдио предлог терминолошког речника за одабране струке, превођењем на српски страних нових научних термина и коришћењем континуитета научне словенске терминологије која је коришћена у словенском свијету и у српском књижевном језику. „Стерија, као и већина српских писаца у оно време, није видео никакво зло у прихватању гласовних или обличких особина црквенословенског језика онда кад су у питању речи којих нема у народном говору.“

Међутим, интервенцијом тадашње Европске уније – Аустријске царевинее, израда таквог  речника је стопирана као пројекат супротстављен колонијалној културној политици Аустријске царевине на Балкану. Аустрославистичка канцеларија је упутила у Књажевину Србију своје српске сараднике Вука Караџића и Ђуру Даничића да спријече израду таквог терминолошког речника. На сједницама Друштва 20. 21. и 27. маја (1845 г.), заједно са још неким члановима Друштва, они су спријечили рад на српском терминолошком речнику као штетног за напредак српског језика, а заправо за европску асимилацију српског језика. В. Караџић је осујетио програм Јована Стерије Поповића да се у Друштву српске словесности (по стандарду европских академија) ради на стварању српске научне терминологије, и захтијевао да у основи српског књижевног језика буде језик „простог народа“ што је значило практично отварање простора за увођење стране научне терминологије у српски језик, јер у простом народном језику нема речника научне терминологије. Друштво српске словесности је потпуно промијенило културну политику када је Ђ. Даничић дошао за секретара Друштва (1857 г.). Под Даничићевим утицајем, Друштво се успротивило Попечитељству 1858. године.

У програму аустрославистичке асимилације језика словенских народа, који су чинили половину становништва Аустроугарске, спровођена је колонијална културна политика упрошћавања и простачења словенских језика до поткултурне категорије говора, ради подређивања таквих простих словенских језика изграђеној сложеној структури и култури германских језика – од наметања речника научне терминологије до речника опште културе развијених друштава. Програм њемачке колонизације словенских језика је посебно спровођен према српском језику, ради разградње изграђене сложене структуре српског књижевног и народног језика, и свођења на разину руралног речника и говора “оних Србаља који живе по селима далеко од градова“, како је налагао српски сарадник аустрославистичке канцеларије В. Караџић, у аустрославистичким издањима речника и правописа за српски језик. У агенди аустрославистичке колонизације српског језика није био само раскид са српском научном терминологијом и српским књижевним језиком, него и разградња језика српске грађанске класе. Такође, у програму аустрославистичке колонизације српског језика спровођена је и туркофона асимилација српског језика на српском простору под османском окупацијом, у интересу сусједне исламске империје, увођења српског језика у заједницу туркофоних језика, са којом је Аустроугарска дијелила простор Балкана и српског народа.

АКАДЕМИК ПАВЛЕ ИВИЋ О СТЕРИНОЈ И КАРАЏИЋЕВСКОЈ КУЛТУРИ

Академик Павле Ивић у својој студији О језику некадашњем и садашњем о том питању и догађају пише: „В. Караџић је осујетио разложан покушај Јована Стерије Поповића да се у Друштву српске словесности ради на стварању српске научне терминологије (као у другим европским академијама), инсистирао је да у основи српског књижевног језика буде језик „простог народа“, и битно је допринео да се у српској научној полемици устали тон и жанр „утука“ (далек од академске расправе), што је касније често хваљено, а наставља се до данас…“

«Новоосновано Друштво српске словесности прихватило је рад на терминологији као један од својих главних задатака. Родољубиви и веома агилни књижевник Јован Стерија Поповић, један од водећих чланова Друштва, израдио је предлоге за одабране струке, већим делом преводећи са латинског. Неки од његових термина, датих на јавно расправљање, нису били у складу са структуром српскохрватског језика. Уосталом, Стерија, као и већина српских писаца у оно време, није видео никакво зло у прихватању гласовних или обличких особина црквенословенског језика онда кад су у питању речи којих нема у народном говору. Његовој иницијативи се успротивио Вук Карацић ( због чега је у Србију дошао из Аустроугарске ) изјављујући да образовани људи још увек немају поуздано оcehање за народни језик и да Друштво не би смело подржавати својим ауторитетом рђаво сковане термине. Стога је болье пустити да се терминологија развија спонтано. У жестокој расправи на седници Друштва 1845. победило је Вуково мишљење.»

„У Кнежевини Србији развијала се државна управа по европском узору, а нагло је растао и број школа. Тридесете и четрдесете године остале су запамћене као доба оснивања државних установа: „књажеска типографија“ 1831. године, првих пет министарстава 1834. „књажеско-српски театар“ исте године, 1838. Војна академија и тзв. Лицеј са два студијска правца, из којег ће се касније развити Велика школа, а из ове универзитет. За исту се годину везује и проглашење тростепеног судског система, којем се у 1846. прикључио и касациони суд. У годину 1841. пада оснивање Друштва српске словесности, а године 1844. постоји већ и Народни музеј. Међу објављеним књигама, чији је број из године у годину растао, налазе се и серије уџбеника и закона. Сваки од новоуведених појмова морао се именовати. Тај би задатак био релативно једноставан да се остало при славеносрпском језику, који је слободно црпао из руског, што је омогућавало лексичко праћење текућег развитка цивилизације и науке. Осим тога, славеносрпском је стајао на располагању терминолошки фонд црквеног словенског језика, разрађен у области религије и филозофије још у средњем веку према грчком узору, а на подручју администрације у православној цркви, посебно у канцеларији карловачке митрополије. Победом народног језика углавном су отпале те могyћности обогаћивања језика и чак је био жртвован или преправљен знатан део већ стечених термина. Цена демократизације српске културе није била незнатна.«

Цијену „демократизацијe“ српског књижевног језика – о чему је писао Павле Ивић у времену Југославије када је било политички опасно критиковати караџићевску југословенску језичку политику, која је у комунизму установљена као култна култура, а В. Караџић као култна личност комунистичке културне политике – је била скупа и српски народ је плаћа до данас на културном и политичком плану. Разградња српског језика, као резултат караџићевске културне политике, данас је вавилонски видљива, од упрошћавања до преименовања српског језика, који је, као такав, постао средство разједињења умјесто уједињења српског народа. Због супротстављања програму њемачке колонизације српског језика, коју је власт Књажевине Србије спроводила као програм културне аутоколонизације, већина водећих личности српске културе 19. вијека, противника аустрославистичке колонизације српског језика, до данас је прогнана из српске званичне културне политике и означена за представнике ретроградне културне политике, или је њихова културна и научна дјелатност сведена на категорију комедиграфа, као у „случају“ Јована Стерије Поповића.