Пише Огњен Војводић
26. априла 1910. године, грегоријанског календара (13. aприла јулијанског календара) рођен је у Тузли (Аустроугарска монархија) српски књижевник, филолог, академик Меша Селимовић. Рођен је у имућној занатлијској и велепосједничкој породици. Његов дједа и преци били су златари. Меша Селимовић је рођен у српској породици која је припадала дијелу исламизованог српског становништва Босне и Херцеговине у времену отоманске окупације Балкана и на рођењу је добио име Мехмед, али се као књижевник и у свакодневном животу потписивао именом Меша, и које је његовом жељом написано на његовој надгробној плочи. На тај начин је показивао отклон од отоманске окупаторске турско-арапске асимилације српског језика. Такође тиме је показизвао отклон од југословенске националне комунистичке културне политике Социјалистичке Југославије која је, у континуитету колонијалне културне политике османске окупације, исламизовани српски народ Босне и Херцеговине одвајала од српске народности и уставно одредила националним назвом „муслимански народ“. Тако, можемо рећи, да Меша поред рођендана има и свој својеврсни имендан изграђеног свог имена ослобађањем од окупационе отоманске ономастике и крштеног српским језиком.
Године 1930. Меша Селимовић се уписао у студијску групу српско-хрватски језик и југословенска књижевност Филозофског факултета у Београду, тада престоници Краљевине Југославије (државне творевине формиране од владе и краља Србије са хрватским и словеначким присталицама југословенске језичке политике, после рушења Аустроугарске монархије у Првом свјетском рату). Уставом Краљевине Југославије српски језик је први пут на простору Краљевина Србије и Црне Горе и у српским установама Далмације, Босне, Херцеговине, Старе Србије троименован у службени назив српско-хрватско-словеначки, или двоименован двочланим називом „српско-хрватски“. Меша је дипломирао 1934. године, а од 1935. до 1941. године ради као професор у Тузли. Почетком Другог свјетског рата био је ухапшен због сарадње са Народноослободилачким покретом. Постао је члан Комунистичке партије Југославије и Агитпроп-а за источну Босну, а потом политички комесар Тузланског партизанског одреда. Прекомандован је у Београд за начелника Одјелења за публикације Комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача. У Београду му се јуна 1945. родила ћерка Слободанка. Лета 1945. упознао је Дарославу Божић, због које је напустио супругу из партизанског периода Другог свјетског рата. Напуштена жена га је пријавила да живи са бившом буржујком, па је био 1947. саслушаван пред партијском комисијом због нарушавања комунистичког морала. Кажњен је августа 1947. искључењем из Комунистичке партије чиме је отпочео и нови период у његовом приватном и стваралачком животу. У Београду је радио у Комисији за културу и постао начелник за културне везе са иностранством. У часопису „Наша књижевност” објавио је 1946. прву приповетку Пјесма у Олуји. Вратио се у завичај 1947. године. Радио је у Сарајеву као: професор Више педагошке школе, доцент Филозофског факултета, умјетнички директор „Босна-филма“, директор драме Народног позоришта, главни уредник ИП „Свјетлост“ и предсједник Савеза књижевника Југославије.
Године 1969. изабран је у Управни одбор Српске књижевне задруге. Када је у јесен 1970. објавио је да жели да оде из Сарајева, напала га је у отвореном писму група младих писаца, а Меша је онда демантовао вест да одлази из Сарајева, али је због помена пресељења у Србију био изложен сталној тортури на политичкој и националној основи због чега је доживио мождани удар јуна 1971. године. Када је комунистичко партијско руководство Србије 1972. осудило активност Српске књижевне задруге, Меша Селимовић је одбио да поднесе оставку на чланство у Главном одбору Српске књижевне задруге. Децембра 1972. радна група ЦК СК БиХ расправљала је са Мешом о његовом одбијању да прими партијски материјал и о Српској књижевној задрузи. Историјска институција српске културе, Српска књижевна задруга, је због одбијања да уклони из назива придјев српски и због континуитета српске културне политике била под политичким притиском југословенске комунистичке власти у Србији, који траје до данас.
Меша Селимовић се преселио у Србију јануара 1973. године и живио у Београду до свог упокојења 11. јула 1982. године, гдје је сахрањен у Алеји заслужних грађана. Био је редовни члан Српске академије наука и умјетности САНУ. Добитник је бројних награда, од којих су најзначајније: НИН-ова награда, „Горанова награда“, „Његошева награда“. Његово животно дјело је стилски беспрекоран роман „Дервиш и смрт“, у који је уткао трагедију рођеног брата који је страдао након рата од комунистичких власти, а који је био партизански првоборац. Познати романи: „Тврђава“, „Круг“, „Сјећања“, „Туђа земља“, сврстани су у прву категорију српске и свјетске књижевности, а његова филолошка студија „За и против Вука“ представља прворазредно дјело српске и свјетске лингвистике. Током 1971. покренута је иницијaтива да се предложи за Нобелову награду.
Поред отклона од окупаторске отоманске турско-арапске асимилације српског језика, Меша Селимовић је посебно био критичар западне латинске германске колонизације српског језика, што видимо у његовом искључиво коришћењу ћириличког писма (иако је у југословенској језичкој политици било политички пожељно прелажење са ћириличког на латинично писмо).
У својој познатој лингвистичкој студији За и против Вука, Селимовић је писао о табу-теми југословенске језичке политике, о полазиштима и последицама њемачке аустрославистичке реформе српског језика, програмски прикриваних у Југославији, а данас вавилонски видљивих у југословенском разграђивању и распрачавању српског језика, и латинизацији српског писаног језика. Зато је и као академик, добитник Његошеве награде, познати и признати романописац и лингвиста, партизански првоборац, у Социјалистичкој Југославији тешко објавио своју лингвистичку студију. Меша Селимовић се супротставио комунистичкој класној културној „караџићевској“ језичкој политици студијом којом је приказао политичку природу аустрославистичке реформе српског језика. Селимовић је студиозно приказао повјесни преглед књижевних и филолошких штива српских писаца као свједочанства континуитета и квалитета српског књижевног језика који је одбачен језичком политиком упрошћавања и простачења српског језика.
Такође, Меша је приказао својеврсно шизофрено стање српске језичке свијести и српске језичке политике као последицу њемачке аустрославистичке колонизације српског језика, што је приказао и самим насловом студије За и против Вука. Приказао је принципе језичке политике реформе српског језика којом је разграђен српски књижевни језик и распарчана цјеловитост српског језика, а која се у српској лингвистици и језичкој политици велича као национални узор. Међутим, Мешина студија је приказ и језичке последице исламизације менталитета српског народа што је примјер историјске ироније да један српски филолог из исламизоване српске породице штити словенску изворност и сложеност српског књижевног језика од присталица језичке политике српског самоуког филолога који је као сарадник њемачке канцеларије у југословенском језичком програму колонизације српског језика радио на увођењу турцизама и арапизама, германизама и романизама у српски језик, а брисању „словенизама“ и речника српског књижевног језика, то јест у политичком програму међудржавног германског и исламског империјализма на Балкану.
МЕШИНА ОДБРАНА НАЗИВА СВОЈЕ СРПСКЕ НАРОДНОСТИ
Као признати културни дјелатник, Меша Селимовић се често јавно оглашавао у одбрану своје српске народности која је у Југословенском језичком националном политичком пројекту програмски свођена на категорију републичке правно-политичке припадности Р. Србији, а на повјесним просторима српског народа (Далмацији, Босни, Херцеговини, Црне Гори, Македонији) српска народност, као најбројнија на простору Југославије, је политички преименована према називима југословенских република. Тако је је 12. јуна 1973. Меша писао редакцији „Политике” због политичке осуде књиге Послератна српска књижевност Предрага Палавестре (1945—1970), када су Палавестру политички нападали што је босанске књижевнике увео у српску књижевност, због чега је Меша написао, наводећи себе као примјер, да је из муслиманске породице из Босне, али да је српске народности, да припада српском језику и да је српски књижевник. Иначе, идеологија југословенске језичке политике је са позиција политичке моћи спровођена и у Београду као главном граду Југославије, као у свим југословенским социјалистичким републикама, а која се у Србији скоро истом снагом спроводи до данас у континуитету комунистичке културне политике…
У својој биографској књизи „Сјећања“ (Београд-Ријека 1976.) Меша Селимовић је записао: „Моји ближи преци су из Билеће. Отац се родио у Високом, кад се породица из Билеће покренула према својим посједима на сјевероистоку Босне. Селимовићи су поријеклом из Врањске на граници Херцеговине и Црне Горе, од дробњачког братства Вујовића. Шефик Пашић, који је испитивао поријекло наших породица, пише о томе, на основу докумената које је пронашао у архивским и породичним документима (Porijeklo porodica, Oslobodjenje, 1971). Мој отац није био религиозан, а по националном осећању био је Србин, и знао је за неразговијетно породично предање…“ „Негдје ваљда почетком 17. вијека, мој далеки предак Вујовић из Врањске окупио је око себе синове, девет их је било, па су се договорили да двојица приме непријатељску вјеру, да бране осталу браћу и родбину. […] И десило се оно што је предачки савјет замислио, па су два брата, један Селимовић, један Овчина, бранили браћу и рођаке, генерацијама памтећи да су род. Кад су рођаштво почели да занемарују, па да заборављају, па да презиру, и кад се сасвим затрла родбинска веза, тешко је рећи: то је дио наше тешке и неиспитане историје. Некадашња жеља да се помогне рођацима полако се претварала у црну мржњу. […] Повјесна драма босанско-херцеговачких муслимана већ стољећима се одвијала на овим просторима, са исламом који је у нашим крајевима продро на запад Европе, оставши на размеђу свијетова, мост и граница Истока и Запада, Хасан у Дервишу и смрти каже о томе: Ни с ким историја није направила такву шалу као с нама. До јуче смо били оно што данас желимо да заборавимо. Али нисмо постали ни нешто друго. Стали смо на пола пута, забезекнути. Не можемо више никуд. Отргнути смо, а нисмо прихваћени. Као рукавац што га је бујица одвојила од мајке ријеке, и нема више ни тока ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије.“
Познато је његово тестаментарно писмо упућено САНУ 1976. године, у коме је написао: „Био сам веома срећан што сам се, на тај начин, нашао на правом мјесту. Како у нашим књижевним приликама долази до нових момената и олаких одлука, ја не мислим мијењати ни своја увјерења, ни стечено мјесто у књижевности којој припадам. […] Да бих заштитио свој лични и књижевни интегритет, ја се обраћам Српској академији наука и уметности, чији сам редовни члан, с молбом да се у њој нађе и сачува ова моја писмена изјава. Потичем из муслиманске породице из Босне, а по националној припадности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром. […] Припадам, дакле, књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борислава Станковића, Петра Кочића, Ива Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребе да доказујем.“
Огњен Војводић 
1 Comments