Порука Лаза Костића Даничићу против двоименовања српског језика

Пише: Огњен Војводић

Повод за објављивање поруке Лаза Костића Ђури Даничићу против двоименовања српског језика у програму Југословенске академије знаности и умјетности у Аустроугарској су најновије програмске последице стогодишњег спровођења југословенске језичке политике у српском народу и језику: додјељивање међународног кода Црној Гори за „црногорски језик“ oд стране ISO међународнe организације за стандардизацију, проглшење „Декларације о заједничком језику“ 2017. године у Сарајеву од четири невладине организације из четири бивше југословенске републике у кампањи промовисања два нова преименовања српског језика у „црногорски“ и „бошњачки“ – у програму “заједничког“ вишеименог вишецентричног језика. Повјесна последица двоименовања српског језика ЈАЗУ је и истрајавање Института за српски језик Српске академије наука на двочланом двонационалном хибридном називу српског језика у изради „Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ“. Све наведене последице су у социолингвистичкој корелацији као континуитет програмa југословенске језичке политике. Српска академија наука истрајава у доктрини двоимeновања српског језика, започете у Југословенској академији знаности израдом „Речника српског или хрватског језика“, дајући лингвистички легитимитет и легалитет „Декларацији о заједничком језику“, као промоцији два нова политичка новоименовања српског језика и правa на даља политичка преименовања српског језика.

ЈУГОСЛОВЕНСКА ЈЕЗИЧКА ПОЛИТИКА

Југословенски језички програм је модел мисије латинске славистике, какве је користила унијатска мисија на простору Далмације од средњег вијека, који је спроводила Аустроугарска као програм аустрославистичке колонијалне културне политике. Услијед ослобођења балканских православних народа од османске окупације почетком 19. вијека, аустрославистичка мисија је спроводила југословенски програм колонизовања српског језика, као језика најбројнијег народа на Балкану, чији се дијалекти простиру од Аустрије до Грчке. Југословенска језичка политика је била средство онемогућавања језичког јединства и обнове државе српског православног народа, српске сарадње са руским народом, као највећим словенским и православним народом. Установљење југословенске језичке политике као аустроугарске колонијалне културне политике почиње оснивањем Југословенске академије знаности и умјетности у Аустроугарској, у Загребу, царским одобрењем 10. 4. 1867. године. Југословенска академија је била програм римокатоличке мисије на Балкану. Покровитељ академије је био аустријски бискуп Њемац Јосип Штросмајер, а предсједник фратар и филолог Фрањо Рачки. (ЈАЗУ је касније преименована у Хрватску акдемију знаности и умјетности). Југословенски језички програм је креиран у сврху колонизовања српског језика, и као средство европског колонијализма у борби за премоћ на Балкану са православном руском царевином и црквом, која је као православна и словенска царевина имала политичко, вјерско, национално, језичко, повјесно и природно право покровитеља православних народа. Југословенским језичким уједињавењем српски народ је припајан заједници германизованих Словена, латинске религије и писмености, а издвајан из културне и политичке саборности православних народа.

Аустријски и католички креатори и координатори колонизације српског језика нису могли непосредно спроводили реформу српског језика јер би то био отворени прозелитизам према православној цркви, посебно према руској православној царевини. Зато је аустрославистичка реформа српског језика спровођена преко српских сарадника који су служили као српска “филолошка“ фолклорна форма. Сарадња српских филолога је била неопходна и ради признавања права преименовања српског језика у југословенском језичком програму – као `хрватског или српског` језика. У Књажевини Србији аустрославистички програм је спровођен политиком културне самоколонизације, као у словенским народима латинске религије и писмености, одлукама српских књажева и краљева, чиме је и православној словенској царевини било ускраћено право заштите језичких правима српског православног народа. Реформа је спровођена религиозним и рационалистичким доктринама, као мисија римокатолицизма, преко просветитељског позитивизма под псеудонимом борбе за националну независност, до мисије протестантског Британског библијског друштва. Све што су од средњег вијека покушавали фрањевачки филолози и што је Аустругарска монархија покушавала декретима, спровела је аустрославистичка катедра сарадњом са српским реформаторима и аустрофилским кнежевима и краљевима у југословенском језичком програму. У југословенском језичком програму назив „српски или хрватски језик“ спојен је у дводјелни назив „српско-хрватски“, раздвојен цртицом, а затим састављен у једну ријеч, одредницу `српскохрватски` – који је са тим називом био назив службеног језика у четири републике СФР Југославије.

Колонизација српског језика је вршена фрагментацијом језика, преименовањем у вишеимени вишецентрични или један `југословенски језик`. У европској колонијалној политици за српски језик су коришћени називи „илирски“, „југословенски“ или нови називи креирани према геополитичким потребама. Програм преименовања српског језика у Југословенској академији је био и наметање назива југословенски језик, као што је у Хрватском сабору 12.8.1861. године био предложен закон да „југословенски језик“ буде један од службених језика Троједне Краљевине Аустроугарске. Српски језик је у југословенском програму преименован двоименовањем израдом „Речника српског или хрватског језика“ Југословенске академије. У том програму су кодификовани прости дијалекати као књижевни језици, ради дијељења српског језика на дијалекте као посебне новоименоване националне језике.

Подијељен између европске и османске империје српски народ је асимилован раличитим језицима. Српски језик је разграђиван и одвајан од словенских језика, првенствено и од руског као пространством и предањем најопсежнијег и најсложенијег књижевног словенског језика. Један од разлога зашто је у називу српског језика коришћен префикс или сувикс „словенски“ јесте очување словенске основе српског језика због средине у којој је српски језик био, изложен асимилацији од несловенских језика латинске и османске империја. Разлог што су аустрославистички српски сарадници заговарали уклањање префикса и суфикса „словенски“ из назива српског језика било је одвајање српског од словенских језика. Европска колонизација ваневропских језика била је и формирање мјешовитих језика комбинацијом домородачког са језиком европског колонизатора. У разградњи и преименовању српског језика вршена је и културна категоризација, култивисани српски речник и говор градске средине, са словенском основом, кодификован је као „хрватски“, а за православни српски народ је кодификован туркофони српско-турски мјешовити језик, што је био интерес европске и исламске империјалне културне политике.

ДАНИЧИЋЕВО ДВОИМЕНОВАЊЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

Право на преименовање српског језика, двоименовањем у „хрватски или српски“ у програму југословенске језичке политике, први пут је са српске стране, као носиоца националног и повјесног права назива српског језика, признао филолог Ђура Даничић (1825. Нови Сад – 1882. Загреб). Право презиме Ђуре Даничића је Поповић, а име Ђорђе. Презиме је прво промијенио у Југовић, а потом у Даничић, а име у Ђура. Ђ. Даничић је син православог свештеника, школовао се у протестантској гимназији у Пожуну (Братислава-Словачка). Радио је као секретар Друштва српске словенсности и професор Велике школе у Београду (касније Београдски универзитет). Затим је именован за руководиоца Речника српског или хрватског језика ЈАЗУ и потом за академика Југословенске академије у Аустроугарској. Био је саборац Вука Караџића у програму југословенске реформе српског језика. Филолошким радовима је образлагао „нужност“ југословенске језичке политике двоименовања српског језика и креирања српске ћирилице према хрватској латиници.

Југословенској академији је био потребан признати српски филолог који би признао право преузимања и преименовања српског дијалекта у програму југословенске језичке политике.  Бискуп Ј. Штросмајер је позвао Ђ. Даничића у Југословенску академију, да ради на изради Речника српског или хрватског језика. Ђ. Даничић се преселио у Аустроугарску 1867. године, именован је за секретара Југословенске академије и уредника `Рјечника српског или хрватског језика`. Пристајањем да израђује „Рјечник хрватскога или српскога језика ЈАЗУ“, Даничић је признао право двоименовању српског језика Југословенској академији (касније Хрватска акдемија знаности и умјетности – ХАЗУ). Даничићев прелазак у Југословенску академију први је пристанак српског филолога на преименовање српског језика и промовисање римокатоличке хибридне хрватске политичке нације, креације аустроугарске колонијалне политике. Даничићевим залагањем, ‘хрватски језик’ је промовисан у славистици и словенским народима преко српског, као међународно познатог и признатог језика. Прије запослења у Југословенској академији, Ђ. Даничић је у својим радовима српски народ и језик називао „српски или хрватски“, као у раду `Разлике између језика српског или хрватског` (Гласник Друштва српске словесности, Београд 1857.). Прве своје књиге на хрватској латиници објавио је 1864. године: Псалтир Давидов и Облици српског језика. Године 1866. штампао је на латиници и на ћирилици свој превод Светог писма старог завјета, у издању Британског библијског друштва. У Загребу је 1869. објављено пето издање Даничићеве књиге Облици српскога или хрватскога језика. Рјечник хрватског или српског језика је објављен у Загребу после Даничићеве смрти, на хрватској латници.

Допринос Ђ. Даничића изради Речника српског или хрватског језика је и доношење речничке грађе у Југословенску академију, као полазишта за коришћење српског штокавског дијалекта ијекавског изговора као хрватског језика, јер се у Загребу говорило кајкавским дијалектом, који је и екавског изговора (као и словеначки језик). Њемачки филолози су за кодификацију новоименованог хрватског језика одабрали штокавски дијалекат ијекваског изговора, као једини само српски изговор и дијалекат, и као најизграђенији и најближи основи старословенског језика.Коректни кроатисти не прикривају податке да је прихватање српског  штокавског дијалекта као хрватског језика почело средином 19. стољећа у југословенском програму, и да је тим поводом 1861. године Вук Караџић проглашен почасним грађанином Загреба, као представник југословенске језичке политике. О Даничићевом доприносу у Југословенској акдадемији пише хрватски и југословенски историчар Виктор Новак у својој књизи `Вук и Хрвати`: „Значајнијег посредника између Београда и Загреба 19. век не познаје него што је био Ђуро Даничић. У Загребу је Даничић, још више од свих хрватских вуковаца, Вука усправио и као властиту хрватску вредност, као што је у Београду, у Великој школи, тумачио јединство хрватског и српског језика.“

Као свједочанство Даничићевог доприноса изради хрватског речника најбоље је навести текст хрватског филолошког ауторитета, једног од предсједника Југословенске академије, Стјепана Мусулина `Хрватска и српска лексикографија` 1959. Загреб, о хрватској лексици прије Караџићевог Рјечника и Даничићевог доношења у Загреб речничке грађе. Мусулиново свједочење оповргава наводна научна оправдања филолога Института за српски језика` о наводној хрватској лексици која је унесена у раније томове `српско-хрватског рјечника`, а која није српска, што наводе као разлог истрајавања на називу `српскохрватски језик`. Мусулин поред осталог у свом раду пише: Стари наши речници имали су регионално и покрајинско обиљежје, као и тадашња наша књижевност, писци су их писали дијалектом родног краја; били су и неки рјечници и сасвим дијалекатаски, рађени су по туђим и домаћим претходним рјечницима, за пропагандне и школске потребе. Ново доба у нашој лексикографији настаје у другом деценију 19. вијека појавом Вукова Рјечника.“ Као свједочење о Даничићевом доприносу у формирању југословенског језика и рјечника најбоље је навести текст Стјепана Мусулина из истог рада, којим одаје почаст раду Даничића на изради рјечника нашега језика`: ,На крају овога прегледа да се каже које ријеч о највећем дјелу наше лексикографије, о Рјечнику хрватскога или српскога језика, што га издаје Југословенска академија знаности и умјетности у Загребу од 1880.године. то је велики хисторијски рејчник нашега језика, највеће и најзначајније лексикографско дјело те врсте не само код нас него код свих словенских народа. Почео се радити за тај речник 1866.године. Тада су оснивачи Југословенске академије бискуп Штросмајер и хисторик (фратар) Фрањо Рачки позвали у Загреб Ђуру Даничића, тада већ признатог најбољег познавача нашега језика код нас и у страном научном свијету. Он је имао да спреми и покрене све потребно за Велики рјечник. Када је Академија свечано отворена 1867. Даничић јој је предао своју прву сабрану грађу из књига и рукописа и предложио, да се позову сви, који имају грађе за рјечник, да је пошаљу Академији и да је и даље сакупљају. Прво сређивање грађе извршио је 1871. године. Исписивање се интезивно наставило под Даничићевим вођством до 1880. , затим на почетку 20. вијека, а и касније све дo данас, јер су придолазили нови и важни резултати у проучавању нашег језика и његове прошлости. Академија је (Југословенска академија знаности) 1878. објелоданила `Оглед за рјечник хрватског или српског језика`, у коме је Даничић изнио начела и програм за рад на Рјечнику. По том програму и оквиру почео је Даничић обрађивање и обрадио је од 1880.-1882. г. прву књигу Великог рјечника. Радио је неуморно и такорећи умро на послу 1882. године.“

Даничић је радио и на формирању хрватског латиничног писма, креирао је четири слова хрватске латинице: за `ђ` је увео знак `đ, Đ` (умјесто `dj` за један глас, као гласовно једнако ћириличном `Ђ`); `ļ` – за један глас, као ћирилично `љ` (умјесто `lj`); `ń, Ń` за jедан глас умјесто `nj` (jeднако ћириличном`њ`); `g, G` za jedan glas umjesto`dž`(једнако ћириличном `џ`). У свом Огледу о Рјечнику српског или хрватског језика Даничић образлаже функцију нових фонема и правда се да „ни једнијем од овијех слова не уводи ништа ново у латински алфабет, међу њима нема ни једнога које се већ не би употребљавало у Европи, ако не баш свако за исти глас за које нама треба.“ Даничић је поштовао културу латинске писмености, јединствени графички и семантички сиситем латиничних писама, али је подржавао реформу српског ћириличног писма, којом је раскинут континуитет и промијењена природа српског ћириличног писма. У Југословенском програму је креиран сурогат српске ћирилице према новофорираној хрватској латиници, са новоформираним графемама ћириличне форме, а латиничне систематизације, као писмо прелаза на његов латнични еквивалент. Креатор хрватске латинице је њемачки филолог Ludwig Gay (срб. Људевит Гај), предводник Илирског покрета, као програма оснивања хрватске нације, чији је програмски наставак Југословенски покрет.

Ради разумијевања мисије Југословенске академије битно је знати основне податке биографије њеног покровитеља бискупа Јосипа Штросмајера, римокатоличког мисионара њемачке народности, капелана бечког Двора, потом бискупа у Ђакову. О значају Речника хрватског или српског језика бискуп Ј. Штросмајер је 1878. писао фратру Ф. Рачком, предсједнику Југословенске академије: „Рјечник ће бити исто тако монументално дјело као универзитет, академија, као ђаковачка катедрала.“ Југославенски покрет који је предводио бискуп Ј. Штросмајер програмски је наставак покрета `илиризма`који је предводио Њемац Ludwig Gay. Оба покрета су програми римокатоличке унијатске мисије и колонијалне политике аустријске царевине, који је истовремено био програм формирања римокатоличког хрватског народа.

Посредовањем бискупа Јосипа Штросмајера потписан је конкордат између Ватикана и Црне Горе 1866. године. Радио је на склапању конкордата Русије и Ватикана. У програму југословенског прозелитског пројекта, бискуп Штросмајер је послије Берлинског конгреса посјетио Краљевину Србију са предлогом Конкордата. Против склапања Конкордата је била православна црква, са ставом да је споразум са Ватиканом непотребан и штетан за Краљевину Србију, и ако је династија Обреновић покушавала да дође до конкордата са Ватиканом.

Рјечник хрватског или српског језика ЈАЗУ је прва `нормирана` декларација о српском језику као вишецентричном и вишеименом `заједничком` југословенском стандарду. Заправо, прва послије потписивања Бечког књижевног договора 28. марта 1850. године, који је био програмска припрема `Рјечника хрватског или српског језика ЈАЗУ`. Доктринарни документ аустрославистичког проглашења српског језика језиком Срба, Хрвата и Словенаца јесте Бечки књижевни договор 28. марта 1850. године, који су потписали Ђуро Даничић и Вук Караџић са пет хрватских и једним словеначким филологом. У тексту Бечког књижевног договора назив заједничког језика се не наводи, текст је написан новоформираном хрватском латиницом и сви потписници су се потписали тим латиничним писмом. Даничић и Караџић су самозвано потписали договор, док су хрватски и словеначки представници делегирани од своје римокатоличке заједнице као дијела културне политике Аустроугарске. За краљевине Србију и Црну Гору, њихово учешће у Бечком књижевном договору је имало значај као учешће данашњих невладиних организација, али у Аустроугарској Караџић и Даничић су били као сарадници аустрославистичке канцеларије службени савјетници српског престолонаследника Михаила Обреновића, а Даничић и будуће Књегиње Јулије.

Увођење аустрославистичког српског правописа и књижевног језика у Књажевини Србији почео је Књаз Михаило Обреновић 1968. укидањем Закона забране коришћења “караџићевог“ правописа и употребом истог у државној служби. Прве године повратка на престо (1859.) Књаз Михаило је у Друштву српске словесности пресудио у корист Ђ. Даничића (у којем је Ђ. Даничић био секретар, па је због сукоба дао оставку). Исте године Ђ. Даничић је именован за професора Велике школе у Београду. Пресуда Књаза Михаила била је почетак југословенске језичке политике у Србији. Пројекат Југословенске академије је коначно остварен формирањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, када је уставно установљен службени “српско-хрватско-словеначки“ троимени језик троименог народа.

Као што самопроглашену државу Косово могу признати све државе свијета, али ако је не призна држава Србија, таква `држава` не може имати статус суверене државе, осим окупациони статус насилно окупиране територије државе Србије, тако је и са језичким суверенитетом само Српска академија наука и српска држава могу дати лингвистички легитимитет преименовању српског језика, као што је урађено Уставом Краљевине Југославије. Данас то раде Српска академија и држава Србија, док одредба Устава Србије о називу српског језика лишена практичне српске језичке политике представља српски „филолошки“ фолклор.

*

Први мој сусрет са истином о Даничићу био је у Далмацији, када сам као дјечак са оцем путовао у Задар на семинаре слависта. Слушао сам тада разговоре очевих колега, далматинских Срба, о питањима и проблемима српског језика и народа у Р. Хрватској. Срби далматинских и крајишких крајева су о Даничићу говорили као о унијатском и проусташком творцу хрватске нације и језика, као што се у Црној Гори говори о Секули Дрљевићу, који је у Краљевини Југославији прешао на римокатоличку хрватску страну, а потом у рату у нацистичку НДХ.

Као и Караџићев, Даничићев рад у Аустроугарској није пролазио без противљења српских филолога и православне цркве. Против Даничића први је писао Лазар Лаза Костић, доктор правних наука, књижевник и филолог, пјесник и публициста. Лазо Костић се бавио политичком аналитиком и био политички активан, робијао је због политичких ставова. Као политиколог и филолог Л. Костић је препознао Даничићеву дјелатност у Аустроугарској и поручио му „да не прави Хрватима језик, нека га они праве сами, а да се он бави српским језиком“, и да је „једначење истога са истијем“ политика, а не лингвистика. У студији „Основа лепоте у свету са особитим освртом на српске народне песме“ (Летопис Матице српске 1880.) Л. Костић у напомени пише о Даничићевом двоименовању српског језика у раду „Корјени с ријечима од њих посталијем у хрватском или српском језику“, (ЈАЗУ – Загреб 1877. Стр. 180.). Костићев научни рад никада није прештампан у цјелости, због званичне југословенске идеологије, зато смо напомену из његове студије објавили у цјелини.

Порука Лаза Костића Ђури Даничићу

Не можемо пропустити ову прилику, а да не кажемо нашем чувеном знаоцу језика коју искрену, озбиљну реч. Ђуро Даничић je први књижевник и филолог, не на словенском југу, већ и у свету, који је назвао језик што га говори и пише хрватским или српским (у предговору својих ,,Корјена“ каже: ваљда ради пуног паритета: српски или хрватски). Сви остали прваци филологије у страних народа зову тај језик просто: српским. Тако на пример чувени немачки научењак Шлајхер међу живим језицима хрватскога никако не познаје; а првак међу свима на свету знаоцима језика, Макс Милер, слаже се у том погледу са Шафариком, те овако вели: The Kroatian, аccording to Safarik, should not be reckoned as a separatе language; the provincial Kroatian being but a continuation of the Slovenian, while the language of the Kroats, as spoken on the military frontier, is simply Servian (Мах Muler, The Languages of the Seat of war in the East. London and Edinbourgh. 1855).

Према томе што такви ауторитет, као што је Шлајхер, хрватскога језика не познаје, кад старешина свих филолога, Макс Милер, с којим се у погледу научењачке величине наш Ђуро Даничић, поред свих својих огромних заслуга за науку, неће никад моћи упоредити, кад и он вели, да хрватски језик не треба узимати као засебан језик, јер онај језик што се говори у провинцијалној Хрватској, то је само наставак словенског (крањског), а онај, што се говори у хрватској крајини, то је „просто српски“: кад све то узмемо на ум, онда нам је сасвим јасно, да Ђуру Даничића нису могли руководити научни разлози кад је свој језик назвао ,,хрватским или српским“. Разлог му је једино могао бити политички, и то књижевно политички.

Сваки прави родољуб, или Србин или Хрват, а јошт пре ако је књижевник, а најпре испитивач језика мора са болом и са стидом гледати на неприродну поцепаност у књижевности једног језика који је народу на срамоту и поругу, а непријатељима му на радост и подсмех. Кад би тај најсакатији од свих дуализама сматрали са гледишта нашег начела, онда би морали казати, да је то сасвим несмислен, па и неплодан укрштај; ништа се само са собом не може укрстити, као што и у органском животу спаривање врло сродних врста или остане сасвим јалово, или рађа богаље, те зато и сваки такав покушај у људи изазива гнушање и поругу гледалаца. И Ђуро Даничић, јамачно није могао више поднети стида са те срамоте, те се решио учинити са своје стране све, ма и на штету науке што би допринело уједињењу књижевности. Но вредност политичког, па и књижевно-политичког дела мери се на успеху, те ако има успеха, онда се може на повреду чисте науке којекако и кроз прсте гледати; но ако га нема, онда се силовање научне истине мора тим жешће осудити.

Па да ли је Даничићев књижевно-политички смер имао какв успех? До сада никаквога. Од српских књижевника и новинара још где-где може читати компромисна фраза: српско-хрватска књижевност, али у тако званих хрватских писаца, тј. оних што пишу српски језик латиницом, нестала је та фраза, у колико је некада било, сасвим без трага. Напротив, очигледно је да је у нашој лингвистичкој књижевности почео безобзирни хрватизам отимати мах баш од оно доба када је Даничић почео своју помирљиву радњу. По томе се види, да тај смер не само да није имао жељеног успеха, него је постигао противно од онога што је хтео. То је права трагичност. Јунак те трагедије, Ђуро Даничић, није постао мањи књижевник те има право на нашу симпатију. Нама та симпатија даје за право замолити га ,да се окане политике, те да се врати чистој науци ако неће да га даљи развитак те трагичности доведе до катастрофе. У политици компромиси имају места, јер практична политика и није друго до систем компромиса. Али у науци компромиси могу компромитовати, ако не науку, а оно барем научнике.“

Литература:

1. Стјепан Мусулин, `Хрватска и српска лексикографија`, 1959. Загреб.

2 Comments

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.