26. мај 2020.
Чланови Балканског Клуба Руске народне линије (РНЛ) примјећују, услед масовних протеста и литија у Црној Гори, да се процес „монтенегризације“ црногорских Срба нашао пред неуспјехом. Данас у оквиру Балканског Клуба РНЛ помоћник главног уредника Руске народне линије, Павел Вјачеславович Тихомиров разговара са нашим сталним аутором, српским православним публицистом, филологом, Огњеном Војводићем.
Павел Тихомиров: Ситуацију везану за црногорски раскол коментарише наш стални аутор – Огњен Војводић. Зашто је руководство бивше Савезне Републике Црне Горе прибјегло креирању „протестантске“ политичке секте „византијског обреда“, како се каже, «од нуле»?
Огњен Војводић: Један од разлога противправославне политике владајуће Демократске партије социјалиста јесте чињеница да руководство ове партије чине људи првог некрштеног покољења „православног“ народа у Црној Гори. То су људи васпитани у духу комунистичког атеизма, програмски против православља. Кад разматрамо проблем „црногорског раскола“, заборављамо једну суштинску ствар: такозвана „Црногорска црква“ није производ религиозног раскола и није секта неких јеретика. Такозвана „Црногорска црква“ је група грађана са рашчињеним монахом Српске православне цркве који се представља као епископ. Ту групу је основала владајућа партија као један од инструмената за остварење својих циљева. Сличну праксу је спроводио режим у СФР Југославији и СССР, али су комунистички режими користили канонске епископе који су силом били принуђени на сарадњу.
П.Т.: То јест, људи који су свјесно рашчистили са било каквом традицијом. Људи који вјерују у Прогрес и који искрено сматрају да је религија „кочница за развој човечанства“. Код нас су представници свјесно безбожног покољења изгинули у огњу Великог Отаџбинског рата, а послератни комунизам је већ био изгубио антихришћанску ревност, која је била својствена предратним атеистима.
Огњен Војводић: Владајућа партија у Црној Гори је Савез комуниста Црне Горе, који је 1991. преименован у Демократску партију социјалиста. Осим милитантног атеизма, наслеђеног од Савеза комуниста, социјалисти су наследили још двије важне ствари. Ријеч је о тоталитарној психологији чланова владајуће партије васпитаних у једнопартијском социјалистичком систему, као и о привржености идеологији формирања политичке нације „Црногораца“. У томе су поборници „црногорства“ имали за примјер југословенски језички програм креирања хибридне хрватске политичке римокатоличке нације и совјетску „украјинизацију“- креирање посебне украјинске нације.
ПТ: Да, аналогија између поборника „црногорства“ и „украјинства“ је такође интересантна и по нечему што погађа нас, руски православни народ, а то је чињеница да се се Срби који су раскинули са православном традицијом још увијек тјеше „југословенством“, баш као што денационализовани бивши Руси себе сматрају „совјетским“ народом.
Огњен Војводић: Црногорски идентитет је у Краљевини Црној Гори био изграђен на предању ослободилачких ратова од османске окупације и одбране православног предања. Идентитет Краљевине Црне Горе је био у предању православне владичанске, а потом књажевске и краљевске династије Петровић Његош. Међутим, после Првог свјетског рата и припајања Краљевине Црне Горе југословенском државном пројекту 1918. године тј. формирања Југославије, овај идентитет је доживио суштинске промјене. Прије свега, црногорски идентитет је попримио облик „отпора великосрпској хегемонији” као политички инструмент католичке и комунистичке интернационале, као данас и исламистичке, у борби против православља. Заправо, црногорске „суверенисте“ су као средство спровођења својих интереса користили католичка и комунистичка интернационала, у шта спада и формирање нове „црногорске“ неправославне народности, коју православни народ у Црној Гори назива „монтенегрини“ као синоним за превјерене романизоване и римокатолицизоване Словене. Краљевина и комунистичка Југославија су спроводиле радикалну римокатоличку мисију, која је кулминирала политичком превлашћем римокатоличких хрватско-словеначких кадрова над православним. Примјер практичног папског прозелитизма у Социјалистичкој ФР Југославији, у режиму екстремног комунистичког атеизма, је изградња мегаломанског римокатоличког храма у главном граду Социјалистичке републике Црне Горе, у којој нема два одсто римокатолика, а претходно је срушена православна црква на Ловћену, која је била култна гробница господара и владике Петра II Петровића Његоша, која је била и у грбу СР Црне Горе.
П.Т.: Који су мотиви савремених црногорских прогонитеља православља?
Огњен Војводић: Да бисмо разумјели процес прогона православне цркве у Црној Гори, морамо имати у виду да је Митрополија својевремено правила погрешне компромисе са тренутно владајућом партијом. Једна од последица тога била је да су се политичари те партије – преко митрополије – представљали у православном свијету под православним псеудонимом у својству политичких пријатеља и остваривали приватне и партијске послове, али и обавјештајне задатке у корист треће стране.
П.Т.: Да, у Москви су, такође, после свргавања Слободана Милошевића, Ђукановића доживљавали као конструктивнијег партнера, у поређењу са Зораном Ђинђићем – фактичким владаром мале Југославије, а такође и у поређењу са каснијим представницима званичног Београда. А онда је – из разних разлога – геополитички значај Црне Горе нагло порастао и Ђинђић је постао „човјек Запада“. Сада му митрополит Амфилохије више није потребан. Исто тако, Ђукановићу и Москва више није потребна, што он редовно и демонстрира, као што отворено игнорише и мишљење православног свијета.
Огњен Војводић: Други разлог прогона православља је „налог“ екстремиста атлантске алијансе. Став екстремних евроатлантиста јесте да православна вјера не може да служи као заједнички именитељ за дио држава које су ушле у НАТО, него да је неопходно у православним народима у оквиру атлантске алијансе спровести и вјерске идентитетске интеграције.
П.Т.: Да, сјећамо се како је својевремено један од прилично утицајних људи износио романтичну мисао чија је суштина била у томе да ће, након уласка Украјине у НАТО после Грчке, Бугарске, итд. ,православље постати једна од религија овог савеза што ће, наводно, довести до колективног повратка Запада светоотачкој вери. Данас је чак срамотно за тог човјека како не схвата једноставну чињеницу да ће се „православље“, стекавши легитимност у земљама које су постале јавни вазали сјеверноатлантске цивилизације, свести на фолклор, обреде и екуменистичку вулгарност.
Огњен Војводић: Трећи разлог је везан за програм формирања велике Албаније – америчке албанизације Балкана, која треба да буде главни савезник атлантске алијансе и база балканског „исламизма”, као средство дисциплиновања и борбе против православних народа Балкана. У контексту актуелних вјерских односа и сукоба Блиског Истока, актуелна партија на власти у Црној Гори (ДПС) представља средство исламизма на Балкану, а примарно албанизма. Главни коалициони савезници црногорске партије на власти, у актуелном програму прогона православног народа и одузимања имовине православне цркве, су партије муслиманске мањине Бошњака и Албанаца. Црногорска политичка нација у односу на албанску има исту стратешку специфичну тежину као и македонска, која је задржала православни фолклор, а „атлантизам“ и антисрпство усвојила као религију и стратегију, али и поред тога служи једнократној употреби атлантистичких аспирација у односу на албанизам као атлантистичку агенду на Балкану од почетка прошлог вијека.
П.Т.: Албанци још од почетка 18. вијека играју улогу потенцијалног надзорника других народа на Балкану. Нико их не воли, ни Грци, ни Словени, и они су свјесни да Велика Албанија (која укључује дио Црне Горе, Македоније, Косово и Метохију) може имати доминантну улогу само под условом спољашње подршке. У том програму су их користиле Османлије, потом Хабсбурзи, нацисти, а сада – НАТО господари.
Огњен Војводић: Четврти разлог је – проблем и програм формирања црногорске политичке нације, која је дио југословенског језичког и политичког програма, а који није потпуно спроведен као у формирању хрватске и македноске политичке нације.
П.Т.: Да, за фабрикацију „црногорске политичке нације“ неопходно је прекинути све везе са свим оним што је атрибут српског свијета. А пошто је процес трансформација Српске православне цркве у „конфедерацију митрополија“ дошао у застој, они који стварају „црногорски идентитет“ су почели да дјелују грубље и оштрије.
Огњен Војводић: Пети разлог је материјална корист, присвајање материјалних добара која припадају православној цркви, пренамјена храмова и њихово коришћење у комерцијалне сврхе, или чак препродаја црквених драгоцјености. Обећање награда на рачун религиозног ресурса може бити додатни мотив који подстиче партијске функционере да раде против Цркве.
П.Т.: Наравно да ће најамници, увјерени у своја „три дана за пљачку“, много приљежније јуришати.
Огњен Војводић 