Огњен Војводић
ПРЕДИЗБОРНА ПОБЈЕДА
Ванредни политички избори у Србији који су одржани овог мјесеца, расписани су, званично, на захтјев опозиције после два масовна убиства у мају ове године у Београду и Младеновцу, што је изазвало масовне протесте грађана. Протести грађана су додатно изазвани и насиљем над српским народом сјевера Косова, крајем маја, од стране албанских окупационих власти, за шта српски патриоти криве и предсједника Србије због његових уступака албанским окупационим властима, по евроамеричким препорукама као и према његовим левичарским ставовима о будућности свијета оличенoj у евроамеричким интеграцијама. Међутим, политички ванредни избори у Србији су изазвали ново насиље, нападе на полицију и уништавање древног државног здања Скупштине града, од стране присталица партија прозападне опозиције, иако уједињених под слоганом “Србија против насиља“.
Претпоставља се да су власт и опозиција у Србији резултате политичких избора договорили са атлантским партнерима – да садашња партија на власти задржи републичку власт, а да у главном граду, Београду, власт преузме прозападна опозиција. Зато су партије прозападне опозиције прихватиле неравноправне услове избора које организује и контролише партија на власти. (Прозападна српска опозиција нема потпуно организовану партијску инфраструктуру за контролу избора јер се ослања само на сарадњу са Западним амбасадама – по инерцији од преврата 5. октобра 2000. године када је власт у Србији освојила прозападна опозиција, организована од евроамеричких служби.)
Претпоставља се да је у том програму власт манипулисала – јер није имала већину у главном граду, а није хтјела предати власт опозицији, пустила је двије патриотске партије да пређу изборни цензус да би од њих зависило формирање власти у Београду, а што ће приказати америчким партнерима као изговор за непредавање главног града опозицији. Предсједник је претпостављао да патриотске партије неће хтјети у коалицију са прозападном опозицијом која признаје државност такозване државе Косово и политички пројектован “геноцид“ у Сребреници, од које се актуелна власт аразликује по томе што спроводи поступно признавање такозване државе Косово али под патриотским пседонимом, такође са подршком Западних партнера.)
Двије патриотске партије су прешле изборни цензус,“Ми – глас из народа“, партија групе српских интелектуалаца формирана непосредно прије избора, и Нова демократска српска странка али која је ушла у коалицију са прозападном опозицијом. Када је прошле седмице патриотска партија “Ми – глас из народа“, јавно саопштила да неће у коалицију са прозападном опозицијом ни са актуелним властима, и да ће избори у Београду морати да буду поновљени, представници прозападне опозиције су са својим присталицама, у недељу 24. децембра, покушали заузимање зграде Скупштине главног града, због чега је полиција морала да штити зграду од насилних напада демонстраната. Полиција је професионално и ефикасно, без сувишне употребе силе, растјерала и похапсила насилнике. Насилни покушај уласка у Скупштину града Београда, ломљење прозора и врата, бацање “камења“, (каменим коцкама извађеним из калдрме) у здање двора и покушај паљења двора, има додатни вид вандализма јер је здање Скупштине града Београда дворска краљевска зграда из 19. вијека која је под заштитом закона као културно национално добро, у којој се ништа не реновира без дозволе Завода за заштиту споменика.
У наведеном можемо препознати мајдански рукопис агената атлантске алијансе али и манипулације актуелне власти Србије, планове и међусобне преваре политичких партнера у борби за политичке позиције. Западну алијансу не занима какве ће последице имати српска прозападна опозиција због напада на Скупштину Београда. Драстичан примјер таквог односа атлантске алијансе према колонијама је недавно подстицање украјинске власти да нареди војни напад на руски формирани фронт и на којем је украјинска војска имала највеће губитке технике и људи, а није помјерила линију фронта. Ако атлантисте не занима што је украјинска војска претрпјела највеће губитке у рату а без војног успјеха, шта онда западним менторима српске опозиције значи да им нареди напад на државне установе Србије и што ће “војници“ српске опозиције бити хапшени и процесуирани.
Власти Србије су објавиле да су добили податке од руске обавјештајне службе о организовању, и организаторима, насилног одузимања власти и изазивања насиља у главном граду… Такође, власт Србије је у медијима објавила да је предсједник Руске федерације, Владимир Путин, честитао предсједнику Србије на изборној побједи. „Користе се једне те исте технологије и пре пет, десет година и сада –друштвене мреже, дезинформације, пумпање преко америчких амбасада, бескрајно подстрекивање од стране америчких званичника, финансирање преко одговарајућих невладиних организација. Преко њих се гурају западни наративи. Изазивање протеста који се одвијају по истом сценарију. Све то сада видимо у ономе што се дешава у Србији“, казала је Захарова. Аналитичари у Србији различито тумаче такве тврдње, многи у томе виде дипломатију великих сила. Украјински званичници су упутили протест Србији због употребе назива Мајдан у негативном контексту који подразумијева организовање насилног освајања власти…
Следећег дана, у понедјељак (25, децембра), партије опозиције и опозиционе студентске организације су наставиле мирне протесте са захтјевом да се отворе и ревидирају бирачки спискови, и да се у главном граду понове избори, за које тврде да су покрадени. Представници студентских опозиционих организација и партија опозиције су после полицијског хапшења нападача на полицију и Скупштину града изјављивали да нису за насиље, а непосредно прије напада су позвали присутне демонстранте у напад на Скупштну Београда, иако су у вријеме напада на полицију и ломљења врата, прозора и инвентара зграде Двора стајали непосредно иза нападача и гласно вербално подстицали нападаче. У уторак су представници опозиције на протестима захтијевали да ухапшени нападачи на полицију и на зграду Скупштине Београда буду пуштени из затвора. (Подсјетимо, узрок протеста опозиције, који су довели до ванредних избора, су масовна убиства у Београду која су починили малољетници…) Да су напад на градску скупштину организовали и атлантистички агенти свједоче чињенице да су следећег дана на Западним медијима у Србији, N1, Nova S, говорили ветерани мајдана у Србији 5. октобра 2000. године организовног од атлантске алијансе. Прозападна “српска“ опозиција је посвједочила и на овим изборима да је остала привржена евроамеричкој антисрпској агенди – од окривљивања српског фактора за ратни распад Југославије и геноцид над муслиманима, до војне десуверенизације и културнe кроатизације Србије. Познати аналитичари сматрају да је циљ протеста опозиције међународна арбитража која ће установити да су избори покрадени и предложити понављање избора, као што се догодило када је прозападна опозиција освојила власт 2000. године.
Предводник и финансијер прозападне опозиције у Србији је ове године купио популарни прозападни медиј у Црној Гори који води пропаганду против Српске православне цркве и промовише муслиманску и хрватску католичку културну политику у Црној Гори, а тај медиј до данас није промијенио уређивачку политику и после промјене власника. Када је партија садашњег вође прозападне опозиције у Србији била на власти, подржавала је партију на власти у Црној Гори која је прогонила Српску православну цркву и која је изгубила изборе због покушаја физичког прогона Српске православне цркве.
Патриотска партија “Ми – глас из народа“, која не жели уласком у коалицију са партијом на власти или са опозиционом прозападном коалицијом да једној од страна омогући заузимање власти, сада је нападнута од партија позиције и опозиције. Можда патриотска партија не вјерује предсједнику Србије који десет година изводи патриотске представе и спроводи евроамерички програм признања такозване државе Косово. Међутим, многи из опозиције сматрају да је покрет “Ми – глас из народа“ пројекат медија власти и да представља “патриотску“ покривалицу за политику власти која је прихватила примјену њемачко-француског програма признавања такозване државе Косово. Сматрају да би захтјев за повлачење колонијалног њемачко-француског програма – који би покрет “Ми – глас из народа“, не познајући правно-политички поступак повлачења програма, тражио од власти као услов за политичку подршку – био осуђен на неуспјех, јер програм на који се предсједник Србије усмено обавезао може само он лично опозвати званичним дипломатским дописом да излази из договора њемачко-француског програма признавања тзв. државе Косово.
Нашем народу је својствена потреба за причом и приповиједањем, као свим словенским народима. Приповиједање прича представљало је предање повијести предака као и одржање културног континуитета, а посебно под османском окупацијом и под комунистичком диктатуром. Али, та потреба је у демократском државном уређењу злоупотребљавана од корумпираних политичара који су народна права замјењивали патриотским причама народних посланика и патриотском штампом, као средствима медијске манипулације патриотским осјећањима ради одузимања народима основних људских и националних права. Можда се у манипулацији националним наративом најбоље могу приказаи привидне политичке разлике између прозападне власти и прозападне опозиције у Србији – предност садашње власти је у томе што користи патриотске приче за народ док спроводи атлантску агенду, а прозападна опозиција је толико негативно настројена и кад чује патриотску причу да не може да користи такву манипулацију ни у форми фолклора због чега је у традиционалном српском нароаду доживљена као антисрпска.
Ова тема ме увијек подсјети на текстове руског дипломате, племића и писца, Константина Леонтјева, који је парламенте назвао “причаоницама“, а мандат скупштинског посланика – највећом жељом буржоаске средње класе и школованих сељака. Назив покрета “Ми – глас из народа“ може значити и причање народу прича о политици док “други воде политику“, а може значити “глас“ гласача из народа за политичку партију која ће политичка права својих гласача спровести у дјело. Српски народ деценијама гледа продају српских политичара и изгубио је повјерење у све људе на политичкој сцени Србије, у било каквој политичкој форми. Покрет Ми – глас из народа је трећег дана после избора саопштио да неће у коалицију ни са влашћу ни са прозападном опозицијом. Како су навели, „и једни и други раде против интереса државе само на различите начине. И власт и (прозападна) опозиција раде против интереса државе, само на различите начине. Не можемо а да не приметимо синхронизацију између протеста прозападне опозиције, митинга СНС и последњих чинова одрицања од КиМ“.
МУСЛИМАНСКИ МЕДИЈИ МАЈДАНА
Сусједне државе позорно прате политичке догађаје у Србији – посебно муслимански медиј ТВ Ал Џазира са сједиштем у Сарајеву (БиХ) позорно прати политичке процесе и догађаје у Србији, а обавезно рад Српске православне цркве у Србији, Р. Српској, Црној Гори, Босни и Херцеговини, приказујући СПЦ као вјерску организацију великосрпске и великоруске политике. (У стварности, Српска православна црква је једина установа у којој српски православни народ у бившим републикама Југославије може тражити заштиту својих основних људских права.) Тако је Ал Џазира интензивно и непосредно преко сарадника у Србији пратила и ванредне изборе у Србији и протесте опозиције у Београду после избора, а посебно нападе активиста опозиције на српску полицију и на зграду Скупштине Београда. Новинари и камермани Ал Џазире, који су били у протестима, су нападаче на полицију и на установе Србије приказивали “уживо“, представљајући их као борце за слободу против окупатора.
Уредници Ал Џазире су у главној информативној емисији Вијести сарајевске ТВ Ал Џазире помјерила извјештај о страдању муслиманског народа Палестине у рату са Израелом са позиције прве вијести, а на коју су поставили вијести о демонстрацијама у Србији против власти. Сарајевска Ал Џазира, поред неколико страних медија, најактивније учествује у телевизијском преносу протеста али и у медијској драматизацији протеста. Сарадници сарајевске Ал Џазире у Србији су активисти партија опозиције. Поред медијског креирања протеста, новинари и камермани Ал Џазире су провоцирали полицију, снимали активности полиције а у протестима су снимали и полицајце у цивилу зумирајући њихова лица ради детектовања личног описа. Ал Џазира, као медиј сусједне државе, критикује јавни сервис Србије због необјективног извјештавања о догађајима у Србији наводећи “примјере“. Новинари Ал Џазире су непријатељски настројени и према православној култури – толико да се новинар Ал Џазире, становник Београда, у извјештајима о протестима правдао зашто булевар поменут у извјештају има назив Булевар Деспота Стефана Лазаревића, средњовјековног српског владара и православног светитеља, објашњавајући да је булевар био назван по једном од датуму празника Социјалистичке Југословије.
Медијски активизам Ал Џазире на простору бивше Југославије је у континуитету атлантске агенде на Балкану, евроамеричке подршке исламизму на Балкану од почетка прошлог вијека, у Босни и Херцеговини, Црној Гори, С. Македонији, а против православног српског народа – као колонијална компензација исламским империјалним државама Истока за атлантску подршку Израелу и уништење непослушних исламских народа и држава Истока. Ал Џазира константно учествује у медијској муслиманској мисији исламских империјалних интереса на Балакану, албанизације Балкана формирањем Велике Албаније, исламизације Босне и Харцеговине, као и обнове отоманске окупације Црне Горе и С. Македоније. У медијском речнику сарајевске Ал Џазире православни народ Црне Горе и Босне и Херцеговине је квалификован као “просрпске и проруске присталице“.
У том програму предсједник Србије спроводи исламску расно-религијску агенду арапске асимилације Србије – насељавање муслиманских миграната, подизање здања муслиманске архитектуре (Београд на води), јавно изјављује да досељавање миграната арапског и афричког поријекла може да поправи негативан наталитет у Србији, ишао је у Сребреницу да се поклони муслиманским жртвама “геноцида“ (које је наводно убила српска војска) и био физички нападнут од муслимана и морао под обезбјеђењем да побјегне. (Такозвани геноцид у Сребреници је НАТО пројекат као повод за НАТО напад на Републику Српску и проглашење српског народа геноцидним). У програму примјене америчко-арапске агенде у Србији, постоје сазнања да актуелни предсједник Србије планира, после манадата, одлазак у политичку пензију у Уједињене Арапске емирате. Предсједник Србије је заговорник екстремне левичарске идеологије засноване на инжењерингу идентитета раса и народа путем пројектованог демографског и генетског мијешања раса и креирања мијешане међу расе, као и мијешања религија релативизовањем вјерских вриједности предањских (традиционалних) религија.
Сарајевска Ал Џазира је снимила и објавила да је 29. септембра испред Републичке изборне комисије у Београду одржан 12. протест опозиционе коалиције Србија против насиља, због изборне крађе, и да студенти присталице опозиције организују 24-часовну блокаду саобраћаја код Министарства државне управе и локалне самоуправе. Камермани Ал Џазире су снимке догађаја кадрирали тако да изгледа да је демонстраната било више, јер је опозиција очекивала већи број демонстраната. Републичка изборна комисија је установила неправилности и наложила понављање гласања у Београду на три гласачка мјеста, а на републичкој разини на 35 гласачких мјеста. Дана 30. септембра, Ал Џазира је “уживо“ преносила припреме мирних протеста опозиције у центру Београда, и поново у главној информативној емисији Вијести као прву вијест емитовала репортажу о протестима у Београду, док је извјештај о страдању муслиманског народа Палестине у рату са Израелом, који називају геноцидом, помјерила на друго мјесто.
Сви хрватски медији су у континуитету католичке мисије према православном народу Црне Горе, Р. Српске и Србије, коју приказују као руски фактор на Балкану. Међутим, хрватски медији нису тако отворено умијешани у најновије догађаје у Србији као муслимански медиј из Сарајева. Медији у Црној Гори прате догађаје у Србији, а постоје и агресивни атлантистички медији у мисији муслиманске и хрватске антисрпске агенде, у континуитету католичког колонијализма и исламског империјализма на Балкану. У медијском праћењу актуелних ванредних избора и протеста у Србији из Црне Горе посебно је агресивно критикован, од прохрватских партија и медија, одлазак предсједника Скупштине Црне Горе на јавно проглашење изборне побједе владајуће партије Србије. Међутим, по поступцима предсједника Србије према српском народу Косова и Метохије и Републике Српске, можемо претпоставити да је предсједник скупштине Црне Горе, који је представник партије српског народа коју подржава држава Србија (која је заштитник права српског народа и ван Србије) дошао на побједничку прославу партије актуелне власти Србије јер је позван као штићеник, да се као представник Срба Црне Горе појави поред предсједника Србије као патриотско покриће – као што су на прославу позвали представнике Р. Српске као штићенике предсједника Србије и по цијену да се Срби Српске замјере Србима Србије који су против актуелне власти; као што су злоупотребљени Срби сјевера Косова, запослени у српским установама које финансира Србија, да гласају за актуелну власт, а који су државним послом уцијењени да дођу у Београд на контрамитинг владајуће странке против опозиције, док је истог дана албанска полиција заузела зграде српских општина сјевера Косова.
Важан узрок политичких поступака предсједника Србије је његова идеолошка левичарска атеистичка атлантистичка пројекција перспективе Свијета, према државном васпитању омладине Социјалистичке Југославије. Многи очекују да предсједник Србије, као што је радио до сада, приреди патриотски перформанс, размијени јавне поздраве са предсједником Русије, позове амбасадора Русије и Кине на састанак пред камерама, изјави како неће признати лажну државу Косово, инсистира на оснивању Заједнице српских општина на сјеверу Косова, чије формирање може да дозволи такозвано Косово по НАТО наређењу, а затим (када постигне неке уступке од атлантских партнера да не би прешао на страну Русије), настави политику промоције идеологије хомосексуализма и признавања ингеренција “државе“ Косово. Тако је предсједник Србије у току протеста опозиције признао још један фактор ингеренција такозване државе Косово, одобрењем да возила са таблицама тзв. државе Косово могу да саобраћају у Србији, док српски народ Косова и Метохије нема право да користи српске таблице са ознакама српских градова на Косову и Метохији, као симболику суверенитета Србије на Косову и Метохији. Предсједник Србије је и у вријеме актуелних протеста извео редовни психо-педагошки наступ васпитавања својих партијских присталица култури колонијализма – наводећи да Србија све испуњава из Бриселског договора, док албанска страна не испуњава ништа за заштиту права Срба на Косову и Метохији. Предсједник Србије је ове године неколико пута јавно позивао НАТО да штити српски народ на Косову и Метохији, а сада прави патриотски перформанс и користи изјаве руских званичника као патриотску представу за спровођење атлантистичке агенде на Косову и Метохији (као што је Јосип Броз користио Совјетски Савез да освоји власт у Југославији, а потом напустио СССР и увео Југославију у НАТО).
Генерације социјалистичке српске омладине социјалистичке Југославије су индоктриниране идеологијом десуверенизације државе, како су учили омладинци у Социјалистичкој Југославији, као и ђаци у Совјетском Савезу, у школском предмету Марксизам, а коју су препознали у евроатлантским неоколонијалним интеграцијама. Предсједник Србије није добар политичар, он је партијски оперативац, његове политичке процјене и представе свијета су идеолошке пројекције, а не сагледавање стварности – какви су били сви предсједници Србије после распада Југославије. Због својих екстремних атеистичких левичарских идеолошких пројекција Свијета, актуелни предсједник Србије нема реалну представу глобалних геополитичких односа у свијету. Сјетимо се да је предсједник Србије подржао Хилари Клинтон на америчким изборима, а не Доналда Трампа, и да је у Америци учествовао у јавном наступу са Билом Клинтоном и муслиманским предсједником општине Сребреница, Ћамилом Дураковићем (када је Клинтон, који је лично наредио НАТО напад на Р. Српску 1995. године, а на Србију и Црну Гору 1999. године, предсједника Србије “очински“ грлио и тапшао по леђима).
У југословенском континуитету колонијалне католичке културне политике и комунистичке марксистичке релативизације религија, супруга предсједника Србије је ове године (у вријеме прогона свештенства и вјерника канонске Украјинске православне цркве Московске патријаршије у Украјини), посјетила Кијев на позив супруге Владимира Зеленског, и у току посјете 7. септембра посјетила такозвану Православну цркву Украјине, где је у Кијевопечерској лаври дочекао расколник архимандрит Авраам (Лотиш), коме је забрањено богослужење. Могуће је да предсједник Србије, у својој идеолошкој оптици, види Русију (која је све ближе Дунаву и Одеси) са све мањим утицајем на Балкану и у свијету, и планира Србију без руског утицаја, а вјероватно и ван православља а у католичком календару – као што је урадила украјинска власт и такозвана Православна црква Украјине, као што је нехришћанин Зеленски ове године православним вјерницима честитао римокатолички Божић. Нажалост, предсједник Србије ће то можда покушати спровести јер је српски народ, као скоро сви словенски народи у “својим“ социјалистичким државама, већински комунистички конвертирао у културу култа Нове године грегоријанског католичког календара и дочека Дједа Мраза, сурогата хришћанског светитеља, од којега чекају поклоне емоција евроатлантског екуменизма.
Огњен Војводић 