Пројекат Пописа српског становништва

Пише Огњен Војводић

Након двије године одлагања Пописа становништва у Црној Гори због политичких разлога, почетком октобра ове године Влада Црне Горе је објавила одлуку да ће Попис бити одржан од 1. до 15. новембра. Управа за статистикуЦрне Горе је потврдила да су испуњени сви услови за Попис становништва, домаћинстава и станова. Попис становништва Црне Горе је од 2021. године, када је требало да буде спроведен, двије године одлаган због политичких опструкција опозиционих партија али и појединих званичника партија на власти. Разлози и изговори неодржавања пописа становништва су били – пандемија корона вируса и наводна “политичка нестабилност“, а прави разлози су вјерска и национална политика бивших партија на власти које двије године немају могућности да креирају резултате пописа по питању националног и вјерског изјашњавања православног српског становништва, а посебно јер политичари претходне власти не желе да у попису прикажу своје имовинско материјално стање, незаконито стицано 30 година владавине.

После одређивања датума Пописа, највећа опозициона партија социјалиста је, са својим коалиционим странкама и странкама муслиманске мањине, позвале су своје гласаче на бојкот пописа. У трећој декади октобра опзиционе странке су организовале ометање ораганизације пописа у Бијелом Пољу, Бару, Шавнику, на Цетињу – општинама у којима њихово чланство са муслиманском мањином чини трећину становништва, док су у Улцињу, граду албанског већинског становништва, инструктори и пописивачи физички ометани од опозиционих активиста ДПС-а. Зато је 24. октобра мандатар најавио да ће нова влада предложити одлагање пописа становништва на мјесец дана како би омогћили услове да Попис има потпун легитимитет. Обавјештење да је мандатар одлагање Пописа договорио са српским странкама смирило је српски народ сазнањем да ће нова власт омогућити одржавање пописа у новом термину у законским условима.

Дакле, одржавање Пописа идућег мјесеца је неизвјесно и извјесно, јер по тврдњи Владе у техничком мандату Попис се може спровести од 1. новембра, а нови мандатар, који није ступио на мјесто премијера,  најавио је одлагање Пописа. Управа за статистику тврди да је спремна за Попис, да су пописне комисије формиране, а у градовима у којим не буде довољно пописивача попис може бити продужен. Министар правде у влади техничког мандата тврди да је одлагање на мјесец дана увод у дуже одлагање и у промјену закона о Попису становништва. Министар финансија је изјавио да ће попис почети према заказаном року уколико влада у техничком мандату тог датума буде у функцији.

Највећа социјалистичка странка Црне Горе, Демократска партија социјалиста (ДПС) са странкама сателитима, која чини кадровски континуитет Савеза комуниста Црне Горе, двије године као опозиција заговара одлагање редовног пописа становништва и изостављање из пописа питања о вјерској, националној и језичкој припадности, јер није у могућности да користи све механизме контроле пописа и креирања података националне, језичке, вјерске припадности становништва, а што је радила до 20. августа 2020. године када је изгубила власт на демократским изборима. После друге године одлагања Пописа, опзициони ДПС са странкама сателитима је позвала присташе да бојкотују Попис заказан за ноембар ове године. Прво су против Пописа иступиле странке муслиманске мањине, албанске партије и Бошњачка странка, а затим ДПС са својом коалиционом Социјалдемократском партијом Црне Горе (чији је активиста прошле године извршио масовно убиство у престоници). Прво је предсједник Општине Тузи, лидер Албанског форума, тражио одлагање пописа јер није направљен формулар пријаве на албанском језику, а који је прије пет година јавно у нацистичком маниру поцијепао Рјечник „црногорског језика“. Затим је предсједник Албанског форума промијенио став и подржао Попис становништва јер је добио министарско мјесто у будућој влади, тј. ради спровођења стратегије албанске политике у Црној Гори.

Предлог ДПС-а за одлагање пописа становништва, изостављање пописних питања о вјероисповијести, језику и народности, као и бојкот Пописа представља покушај повратка континуитету комунистичког кривотворења података о становништву српске народности и православне вјероисповијести, у пракси совјетске стратегије разградње историјских народа и креирања социјалистичких политичких нација. Стратешко средство социјалистичких држава у спровођењу демографског и националног идеолошког инжењеринга били су политички пројектовани пописи становништва. У Социјалистичкој Црној Гори попис становништва је био средство програмског преиначења података о постојању православног српског народа Црне Горе (које чини 90 одсто становништва), у програму Комунистичке партије  Југославије која је пописима становништва систематски смањивала број српског становништва на простору Југославије. После пола вијека комунистичке идеолошке индоктринације и преиначења података пописа становништва Социјалистичке Југославије, социјалистичке републике су, после распада Југославије, спроводиле завршна застрашивања и идентитетску индоктринацију српског становништва које није пристало на промјену назива народности и назива језика. У пописима које је спроводила влада ДПС-а у коалицији са странакама хрватске и муслиманске мањине, преправљани су подаци Пописа – умањиван је број становника српске народности а увећаван број националних “Црногораца“, као народа новог идентитета. Политика преправљања и дописивања података пописа становништва у Црној Гори је посебно спровођена од 2007. године када је српски језик званично преименован у црногорски језик.

Агитација активиста ДПС –а и њихових странака сателита за бојкот пописа становништва овог мјесеца је кулминирала јавним позивима на физичко ометање пописа које поприма облике комунистичке агитације позива на оружане нападе на легално изабрану власт, што кореспондира са изјавом њиховог предсједника прије двије године када је пријетио оружаним отпором и «одласком у шуму» ако његова партија изгуби власт на демократскм изборима. Одлагање Пописа, које су захтијевали као услов  да не бојкотују Попис, је планирано да би се омогућило активистима ДПС-а, према пракси комунистичке партије, да услед промјене власти заузму мјеста пописивача и уносилаца података како би наставили креирање података о већем броју припадника Црногорске нације а смањење броја становника српске народности. 

Према попису из 2011. године, Црна Гора има 620.000 становника и ниједна нација нема натполовичну већину. Најбројнији су били Црногорци са 44,98% и Срби (28,73%), Срби-Црногорци (0,34%) и Црногорци-Срби (0,3 одсто), односно, сада је, у односу на попис 2003. године, два одсто више грађана који се изјашњавају као Црногорци, а преко три одсто мање оних који се декларишу као Срби. Нешто мање од 43 посто грађана Црне Горе говори српским језиком, а црногорским скоро 37, што значи да је проценат грађана који су 2003., као матерњи, навели назив српски језик, пао је за 20 процената, док је постотак оних који свој језик назива „црногорски“ за толико порастао. И поред таквог тренда, српским језиком још увијек говори шест одсто више грађана. Подаци тог пописа су резултат ДПС политике повећања броја припадника политичке нације Црногораца и смањења броја припадника историјског српског народа, због чега су протестовале опзиционе српске странке оптужујући кадрове ДПС-а и идеолошке присташе антисрпске агенде у Управи за статистику за кривотворење података пописа. Тај попис становништва је био политички модел манипулације подацима пописа становништва, што је био државни програм владе ДПС-а за креирање политичке нације Црногораца и „црногорског језика“.

Међутим, и поред нове управе Управе за статистику (МОНСТАТ), постоји могућност манипулације подацима пописа под утицајем страних амбасада и водеће странке владе у техничком мандату (УРА) која се залаже за антисрпску агенду албанизације Балкана повећањем у Попису броја становника црногорске, албанске и бошњачке националности, а смањења српске, као и броја присталица преименовања српског у „црногорски језик“. Али, таква манипулација је могућа и под утицајем водеће странке нове владе (ПЕС) која, претпоставља се, спроводи исту агенду, као и утицајем одређених страних амбасада, које би са Управом за статистику у „државном интересу“ постигле договор о смањењу процента српског становништва у односу на црногорско, а посебно о повећању процента становника муслиманске мањине. Атлантска агенда пројектовања Пописа српског становништва Балкана представља континуитет политике Пописа српског становништва Социјалистичке ФР Југославије којом је српска народност свођена на категорију правно-политичке припадности у границама Социјалистичке републике Србије, а коју су практиковале као државни договор и постјугословенске партије на власти Србије и Црне Горе договарајући проценат српског становништва у Црној Гори.

ЕТНИЧКЕ И ПОЛИТИЧКЕ НАЦИЈЕ

Етничка група или етнија/народ (грч. ἔθνος [ethnos] – етнос – „народ”) је друштвено дефинисана категорија људи који се међусобно идентификују као заједница заједничких предака, националних, друштвених или културолошких сличности. Српска ријеч народ има творбену основу ријеч „род“, као ријечи рођак, родбина, родослов, родоначелник, која означава да је основа појма народа род. Неко је припадник одређеног народа и одређене расе зато што поријеклом припада одређеној раси и народности. Нема другог разлога и узрока припадности одређеној народности и раси осим поријекла. Народност и раса се наслеђују рођењем и генима од родитеља и предака. Етничка припадност је ствар екзактног научног утврђивања, а не домен доживљаја и осјећања или политичког идеолошког става.

«Нација (од лат. nacio / рођење) је вишезначни политички појам, којим се у зависности од контекста употребе могу означавати различите врсте људских заједница. У политичкој теорији и пракси, разликују се двије основне врсте нација, као посебних народних заједница чије припаднике повезује заједничка етничка или државна припадност то јест нације могу бити етничке или политичке.» Политичку нацију  повезује заједничко држављанство, а етничка нација представља народну заједницу коју повезује заједнички етницитет. Дакле, људи који су држављани одређене државе, а уједно припадају одређеној  етничкој заједници, истовремено имају двоструку националност: држављанством припадају политичкој нацији своје државе, а по етничкој припадности својој етничкој нацији.

Природан развој националне свијести једног народа је заснован на народности и остварује се у јединству народа, превазилажењем племенских подјела и племенске свијести. Народност чини и иста историја, културни континуитет и историјско дјело предака као историјски идеал, као традиција и тежња народа. Покрети просветитељског позитивизма и рационализма у европским државама 18. вијека су прогласили језик као начело националне припадности, као идеолошки став свођења нације на језик као средство споразумијевања ван културног континуитета, вјерског и историјског идентитета народа.

Комунистичке државе су креирале политичке нације идеолошког идентитета, а разграђивале историјске народе. У југословенском социјалистичком државном, друштвеном, демографском инжењерингу  разграђиван је историјски српски народ и креиране политичке нације идеолошких идентитета, то јест социјалистичке политичке нације без идентитета. Национална политика СР Црне Горе је примјер разградње историјског идентитета народа и изграђивања идеолошког идентитета „новог човјека“ и политичке нације социјализма, али и римокатолицизма, јер је у Социјалистичкој Црној Гори спровођена непосредна римокатоличка унијатска мисија у југословенској политици прогона православне цркве у континуитету католичке мисије на простору Далмације. Зато данас у Црној Гори политичари и грађани расправљају о народности и нацији као о политичком опредјељењу, а не као о поријеклу, зато је пописно питање националне припадности многим грађанима питање политичког опредјељења, а не наслеђа народности.

Увијек сам сматрао да ми у Црној Гори, словенско становништво које чини 95 одсто становништва, треба да се национално изјашњавамо Срби, јер смо српске народности, а да је погрешно да се изјашњавамо као „Црногорци“, да је преименовање наше српске народности и матерњег српског језика према називу државе, који је само топонимска одредница, погрешно према повјесној и етнолошкој науци, а да је крајње понижавајуће да се национално назовемо према топонимској географској, и то описној, одредници. Политика преименовања назива српског народа и српског језика у Црној Гори, коју је спровела влада ДПС-а, произвела је разградњу нашег народа и изазива процесе дезинтеграције државе Црне Горе, а историјску државност Црне Горе своди на разину једне од новоформираних република у југословенском политичком пројекту. 

            ЕТНОНИМИ И ТОПОНИМИ КАО НАЗИВИ ДРЖАВЕ И НАРОДА

Назив наше државе Црне Горе није изведен из назива нашег или неког народа или неке етничке групе, него је, како чујемо, читамо и видимо, састављен од двије ријечи Црна и Гора – Црна Гора. Наиме, назив државе Црне Горе се састоји од придјева који озвачава боју Црна и именице Гора, која означава гору, шуму, планину, а које састављене у једну двочлану ријеч представљају именични придјев “црногорски“, “црногорска“, “црногорско“ и слично. Дакле, држава наша је названа по топониму, а не по етнониму као већина држава Европске уније, али и Истока. Назив државе Црне Горе је установљен према називу географске области, назване по густој црногоричној шуми, у којој се налазила престоница православног племства и свештенства, а која је пресељена у планински крај због повлачења православне властеле пред османским освајачима и услед османском окупацијом средњовјековне државе Зете која је обухватала данашњи простор Црне Горе.

Подсјетимо, Етноним (од грч. έθνος [éthnos] – „племе, народ“ и όνομα [ónoma] – „лично име“) је језички појам којим се означава посебна група властитих именица, које служе као називи за припаднике етничких група, на свим степенима етничке стратификације, од припадника етничких народа, односно етничких нација, до припадника етничких племена и племенских савеза. Топоним (од грч. τόπος [tópos] ‘мјесто’ + -оним < ὄνῠμᾰ [ónyma] = ὄνομα [ónomа] ‘име’) је име географског мјеста (града, општине, села, покрајине) као предмет ономастичког проучавања. Проучавањем топонима бави се топономастика, а етнонимима етнографија и етнологија.

Креирање назива политичких нација према топониму, а не према етнониму, је својеврсна законитост јер политичке нације нису засноване на народности (етносу) него на политичком или државном пројекту и формирају се као политичко-правна категорија. Формирање политичких нација и креирање назива политичких нација према географским областима пракса је колонијаних империја и комунистичких држава у комунистичкој колонизацији народа. Такву политичку праксу сликовито свједоче колонијалне мапе колонизованих континената – Африке, Азије, Америке, које показују како су европски колонијални картографи цртали мапе географском геометријом, умјесто демографском, а становништво одређеног опцртаног простора називали по затеченим или новоназваним топонимима. Таква је била национална политика Совјетског Савеза у разградњи руског и иних историјских народа, као и политика прве и друге Југославије – креирање “географских“ граница република а у републикама политичких нација названих по републичким географским одредницама. У Социјалистичкој Југославији, граница СР Хрватске  која опцртава скоро сав простор југословенског јадранског приморја је карактеристичан примјер колонијалне картографије, као континуитет колонијалне католичке евроатлантске политике на јадранском приморју. Границе СР. Хрватске нису одговарале етнографској мапи насељености тог простора српским народом прије геноцида над српским народом у нацистичкој Независној држави Хрватској, али ни после Другог свјетског рата. У ратном распаду Социјалистичке Југославије са простора Р. Хрватске је протјерано пола милиона Срба са свог повјесног простора.

Назив државе Црне Горе, која под тим називом има континуитет државности као књажевина и потом краљевина, у политичком југословенском пројекту је сведен на политички назив у програму разградње православног српског народа и српског језика принципом племенске и дијалекатске разградње. После распада Краљевине Југославије, као “вавилонског“ језичког и државног пројекта у којем је краљевина Црна Гора, као и краљевина Србија, изгубила сувереност, у социјалистичкој “обнови“ државности Црне Горе у Социјалистичкој Југославији назив Црне Горе је сведен на један од политичких назива југословенских република и нација – словеначке, хрватске, македонске, бошњачке, креираних колонијалном католичком и комунистичком политиком.

У југословенском креирању политичких нација под називима изведеним из назива република, појам “црногорства“, од “аутосугестије маса“ у словенству и српском народу, како је писао Милош Црњански, је сведен на ванисторијски појам племенског – локалне племенске заједнице општине Цетиње. Зато наметање националног назива матичном народу Црне Горе по називу једне општине и племенске заједнице данас изазива дезинтеграцију државе и друштва Црне Горе. Као што уједињење Брдских, Црногорских, Херцеговачких и Приморских племенских заједница у Књажевину под називом Црна Гора није претпостављало промјену назива народа наметањем назива једне географске области као назива народности, а што је потврдио Законик књаза Данила (слсрп. Законикъ Данійла Првогъ Княза и Господара слободне Црне Горе и Брдахъ установлѣнъ 1855 годинѣ на Цетинѣ) који је био општи законик установљен на предлог црногорско-брдског књаза Данила I (1852-1860). У оригиналу Законика, штампаног 1855. године, члан 92. гласи:  „И ако у овој земљи нема никакве друге народности до једине србске и никакве друге вјере до једине православне источне, то опет сваки иноплеменик и иновјерац може слободно живити и ону слободу и ону нашу домаћу правицу уживати како и сваки Црногорац и Брђанин што ужива.“ Дакле, којим је у наслову и у посебном законском члану јасно написана разлика између топонимских географских одредница Црногорски и Брдски и српске народности.

Средњовјековна Зета је потпуно изгубила државну сувереност 1496. године, када је отоманском окупацијом прикључена Скадарском санџаку (тур. санџак – управна јединица). У Скадарском санџаку, област православне властеле Црнојевића била је органичена на вилајет Црнојевића до 1513. године када је на истом простору основан санџак Црна Гора, а за првог (и јединог) управитеља (санџакбега) постављен Скендер Црнојевић, који је прешао у ислам, најмлађи брат посљедњег зетског господара Ђурђа Црнојевића (1490-1496). Санџак Црна Гора (тур. Kara Dağ) је био на простору (старе) Црне Горе формиран почетком 16. вијека, настао издвајањем вилајета Црнојевића из Скадарског санџака. Налазио се у саставу Румелијског ејалета. Након стварања овог санџака, спроведен је попис пореских обвезника, али том приликом је дошло до неправилности, због чега се становништво жалило султану, тако да је нови попис спроведен 1523. године. После смрти Скендера Црнојевића, 1530. године,  санџак Црна Гора је укинут као посебна управна област, а његово подручје је организовано као вилајет Црна Гора у саставу Скадарског санџака. У раздобљу од 1697. до 1852. године областима Црном Гором и Брдима су владале православне владике дома Петровића-Његоша, као наследна епископија, који су били духовни и државни поглавари, од владике Данила Петровића-Његоша (1697), до успостављања световне власти и формирања Књажевине Црне Горе (1852) до 1910. када је проглашена краљевина Црна Гора. Од оснивања до Берлинског конгреса 1878. године назив књажевине је био Црна Гора и Брда.

НАЦИСТИЧКА И СОВЈЕТСКА ПОЛИТИКА ПОПИСА СТАНОВНИШТВА

Прогон одређеног народа из неке државе почиње брисањем из државног пописа становника непожељног народа или преиначењем података о броју становника одређене народности (као и сачињавањем спискова припадника непожељног народа које треба прогонити). Нацистичка Њемачка је прогон словенског и јеврејског народа претходно правно “покривала“ законима о одбрани државе од политичких и “природних“ расних непријатеља, по назорима нацистичке расне теорије. Нацистичка окупациона власт на простору Југославије спроводила је геноцид над српским народом преко католичких и муслиманских нација сарадника Вермахта, као у пројекту нацистичке Независне Државе Хрватске која је обухватала највећи простор Југославије. У том пројекту назив српског језика и употреба ћириличког писма су били забрањени, а у пописима становништва српско становништво није пописивано или је уписивано као хрватско. Нацистичка НДХ је основала “Хрватску православну цркву“ ради прогона православне вјере и одузимања имовине Српске православне цркве. Програм одузимања имовине Српске православне цркве, промјене назива српског језика и прогона ћириличког писма у Црној Гори је спровела Демократска партија социјалиста са прохрватским и муслиманским странкама. Упоредо са спровођењем континуитета католичког прогона православља, ДПС је спроводио Совјетску стратегију против православне цркве у којој је упоредо са физичким прогоном цркве формирана партијска „православна црква“ у програму Државне политичке управе при НКВД-у РСФСР-а, „Жива црква“ проглашена 19222. године као организација преузимања храмова и имовине православне цркве и проповиједи антихришћанске агенде у хришћанским храмовима од антихришћанских агиатора у свештеничким мантијама.

Према попису становништва из 1991, последњем прије почетка рата, у Хрватској је живело 581.663 Срба. У периоду од 1991-1995. из Хрватске је протјерано преко 4о0 хиљада Срба, од којих према попису из 2005. године у избјеглиштву живи њих 200.000. Рачуница показује следеће: од 2 милиона и 643 хиљаде Срба из 1843. године, у Хрватској данас живи свега 186. 633 тј. 4,36 %. За мање од 2 вијека српски народ је изгубио 2 и по милиона становника, ако нису сви страдали физички, него су многи асимиловани.

У Совјетском Савезу и Социјалистичкој Југославији на пописима становништва су преправљани подаци о бројности историјских народа, као непријатељских етничких „елемената“ у програму креирања  совјетских нација нових идентитета. Комунистичка партија Југославије је спроводила совјетски систем креирања социјалистичких политичких нација и разграђивања идентитета српског народа као историјског народа на простору Југославије (а што је био континуитет католичке колонијалне политике на Балкану). Тако је у Социјалистичкој Црној Гори спровођен совјетски систем идентитетског инжењеринга – креирање идентитета социјалистичке нације, кроз програме културне политике и школског образовања, а посебно преко пројектованих пописа становништва, којима је повећаван број становника припадника социјалистичке „црногорске нације“, а број становника српског народа, као историјског народа Црне Горе (и јединог на који се односила одредница „црногорци“), свођен на неколико процената.

Нацисти су расном теоријом развијали науку генетику као знанствено оправдање за уништење „нижих раса“ и владавину германског „наднарода“ над народима „ниже расе“. Комунистичка класна теорија је негирала генетику ради релативизовања класну припадност и ради обрачуна са вишим друштвеним класама, одузимања маеријалних добара и уништења образованије друштвене класе, али је идеологија комнизма реалитивизовала и расну и народну припадност ради обрачуна са одређеним народима. Комунистичка револуција је била покретач и покриће за обрачун са одређеним народима и религијама. Познавање генетике као науке и као фактора преношења наследних особина било је у социјалистичким државама политички непожељно или законски забрањено из идеолошких разлога ради креирања „новог човјека“ бескласног друштва и неисторијског новог народа, ван природних и историјски изграђених и наслеђених форми човјекових заједница. Упоредо са негирањем науке генетике, у републичким историјским институтима Совјетског Савеза и Социјалистичке Југославије вршен је историјски инжењеринг – изграђивања етногенеза нових идеолошких политичких нација. Наиме, нацизам је уништавао народе и расе ради владавине изабране германске аријевске расе, а комунизам је негирао расе и народе ради креирања „новог народа“ и „новог човјека“ комунизма, и нове мијешане расе генетичког конгломерата новог комунистичког бескласног и безрасног човјечанства.

У Совјетском Савезу и свим социјалистичким државама идеологија је одређивала правила друштвених и природних наука. Први институт за генетику у Совјетском Савезу је основан 1957. године, скоро сто година од оснивања генетике као науке, јер је због идеолошких разлога генетика била законски забрањена наука. Научници који су одбијали да се одрекну генетике отпуштени су са посла, стотине су ухапшене, неки су осуђени на смртне казне као непријатељи државе (као ботаничар Николај Вавилов). Совјетско становиште јесте да животно станиште, а не генетика, ствара наследне особине живих бића – да „врба може да роди грожђе”, пшеница да постане раж, а пас који живи у шуми да постане лисица. Комунистичка теза је идеолошки игнорисала гене и хромозоме тврдећи да су наследне особине „учинак спољашњих чинилаца које организам усваја током покољења”. Комунистичка теорија о наследним особинама стеченим утицајем животне средине формално је забрањена у СССР 1948. године. Совјетска теорија у науци биологије одговара програму о „новом човјеку” и бескласном друштву које подразумијева уништење класних непријатеља, природних и историјских друштвених заједница, а формирање нових форми друштвеног живота: партија, колхоза, кружока, колектива, политичких нација.

ПРОЈЕКАТ  ПОПИСА ГОВОРНИКА СРПСКОГ ЈЕЗИКА У ЦРНОЈ ГОРИ

Нови Устав Црне Горе је уникат по питању одредбе о службеном језику – једини у којем језик којим говори већина становника, српски, није службени језик. Међутим, уникалност Устава Црне Горе по питању језичке политике представља континуитет југословенске језичке политике, од формирања Краљевине Југославије, затим Социјалистичке Југославије, до бивших југословенских република које и после распада Југославије спроводе југословенску језичку политику преименовања српског језика.

У југославенском језичком пројекту државе „троименог народа троименог језика“, Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца – Краљевини Југославији, а потом у Социјалистичкој Југославији, федерацији шест „народа и народности“, спровођен је инжењеринг на српском језику и народу. Уставом Краљевине Југославије је установљен троимени “српско-хрватско-словеначи језик“, а потом је српски језик двоименован у “српско-хрватски“, чиме је први пут релативизован назив српског језика на простору краљевина Црне Горе и Србије, Боке и Српског Војводства. Социјалистичка Југославија је наставила југословенски језички програм двоименовања и вишеименовања српског језика у новим републикама нових политичких нација. Зато политички називи језика у Југославији не потврђују постојање посебних језика – то су називи условљени и настали на основу политичке и вјерске идеологије нација које су именовале језик како би њиме потврдиле свој нови идентитет. После распада Југославије први примјер преименовања српског језика у југословенским републикама је био од стране муслиманске заједнице српског поријекла у Југославији која је прогласила нови назив свог „народа“ – Бошњаци, а српски језик којим сви говоре су назвали Босански. 

Назив службеног језика у Црној Гори је до 2007. био „српски језик“, што је било назначено у 9. члану Устава Републике Црне Горе из 1992. године: У Црној Гори у службеној употреби је српски језик ијекавског изговора. Девети члан Устава Црне Горе из 1992. о називу језика представљао је повратак континуитету културне политике Краљевине Црне Горе у којој је службени језик био српски, а службено писмо ћириличко. У Закону о Народнијем школама Краљевине Црне Горе, штампаном на Цетињу у Краљевској државној штампарији 1911. године, пише: „Члан 1.Задатак је народнијема школама, да васпитавају дјецу у народном и религијском духу и да их спремају за грађански живот, а нарочито да шире просвјету и српску писменост у народу.“ Српски језик је у Црној Гори у народу називан српски и у вријеме Југославије када је званично именован као „српскохрватски“. Усвајањем новог Устава Црне Горе, 19. октобра 2007. године, српски језик је преименован и као назив службеног језика Црне Горе је установљен назив „црногорски језик“.

Политички пројектованим пописима становништва смањиван је број припадника српског народа ради постизања „равноправног“ броја становника три, а потом шест југословенских конститутивних политичких нација. Пописи становништва Социјалистичке Југославије свједоче како је политички програмски мијењан идентитет српског народа преименовањем назива српског језика, што је спровођено и после распада Југославије од стране југословенских комунистичких кадрова.

Према попису становништва у Краљевини Црној Гори 1909. године српским језиком говори (95%) становништва. Према попису 2003. године, који је рађен са намјером да се форсира назив језика „црногорски” (унесена је рубрика за опредјељење: српски, црногорски…, тако да је требало заокружити наведен назив језика), али и поред политичких притисака за српски језик се опредијелило 63, 49%; црногорски 21,96% (од укупног броја оних који су се национално изјаснили као Црногорци 156. 374, тј. 58, 42% је навело српски као матерњи језик). Према попису из 2003: национално опредјељење (Црногорци 43,16%; Срби 31,99%; Бошњаци 7,77%; Албанци 5,03%; Хрвати 1,10%…); језик (српски 63,49%; црногорски 21,96%; албански 5,26; бошњачки 3,21; босански 2,229; хрватски 0,45; неизјашњено 2,24%…). Од укупног броја оних који су се национално изјаснили као Црногорци 156.374 (58,42%) навело је српски као матерњи језик, док је црногорски навело 106.214 лица; од укупног броја Срба 197.684 (99,63%) навело је српски језик као матерњи; од укупног броја Југословена 1.705 (91,67%) навело је српски као матерњи језик; од укупног броја Албанаца 30.382 (97,49%) навело албански језик као матерњи; од укупног броја Бошњака 18.662 (38,73%) је навело бошњачки језик као матерњи, 13.718 (28,47%) је навело босански као матерњи, 12.549 (26,04%) је навело црногорски, а 2.723 (5,65%) је  навело српски језик као матерњи; од укупног броја Муслимана 13.627 (55,34%) навело је црногорски као матерњи, 8.696 (35,31%) навело је српски за матерњи језик, 1.094 (4,44%) бошњачки, 414 албански и свега 282 лица је навело босански језик као матерњи; од укупног броја Хрвата 2.529 (37,13%) навело је српски за матерњи, 2.438 (35,80%) хрватски и 1.375 (20,19%) црногорски језик.

Према попису из 2011. године опет се за назив српски опредијелило 42,88% (и овај пут је знатан број оних који су се национално изјаснили као Црногорци и као Бошњаци назвао свој језик – српски), за црногорски се опредијелило 36,97%  (босански 5,33%; албански 5,27%; бошњачки 0,59%; хрватски 0,45%). Попис 2011: национално опредјељење (Црногорци 44,98%; Срби 28,72%; Бошњаци 8,56%; Албанци 4,91%; Роми 1,01%; Хрвати 0,97%); језички састав (српски 42,88%; црногорски 36,97%; босански 5,33%; албански 5,27%; бошњачки 0,59%; хрватски 0,45%). Тако је српски (за који се опредијелила већина) постао „равноправан са хрватским за који се изјаснило 0,45% становника, а неравноправан са „црногорским” за који се опредијелило мање говорника.

Пошто су спровели правни прогон, власт је мимо знања јавности спроводила одузимање права становницима који су се изјаснили да говоре српски језик. Оно што је формално-правно српски језик задржао („језик у службеној употреби”, у оквиру четвороименог назива наставног предмета), у пракси се програмски онемогућавало. Прије него што је усвојен нови Закон о општем образовању ( у којем је усвојен назив за наставни предмет црногорски-српски, босански, хрватски), Завод за уџбенике је штампао уџбенике на чијим корицама је писало „црногорски језик” . Противно свим договорим такви уџбеници нису повучени, постепено су почели да се намећу школама да и дјеца која су пописом опредијељена као говорници српског језика уче из уџбеника у којима је српски језик назван „црногорски”.   

ПРОЦЕС ПОЛИТИЧКЕ ПРОМЈЕНЕ НАЗИВА СРПСКОГ ЈЕЗИКА У ЦРНОЈ ГОРИ

Назив српски језик је одстрањен из новог Статута Универзитета Црне Горе усвојеног фебруара 2005. године, у Правилнику докторских студија (члан 11) је потенциран термин „службени језик” (према дистинкција у Уставу: „службени језик” – „језик у службеној употреби”, формираној да се „језику у службеној употреби” одузме службена употреба) („Izvještaji, ocjena i druga dokumentacija, kao i doktorska disertacija odnosno doktorski umjetnički projekat, pišu se na službenom jeziku i na engleskom jeziku ako je lice koje se ne služi službenim jezikom član komisije i učestvuje u postupku prijave, izrade ili odbrane doktorske disertacije kao završnog dijela studijskog programa koji se realizuje na službenom jeziku…”). На сајту Владе Црне Горе, Министарства просвјете и Министарства науке, Универзитета Црне Горе, Филозофског факултета, за опцију „контакт” могуће је одабрати од језика: „црногорски језик“, „енглески језик“, тако да са званичним институцијама у Црној Гори можете успоставити контакт само „црногорским“ или „енглеским језиком“, али нема опције под називом српски језик како је већина становништва у попису назвала свој маерњи језик. Дакле, нити једну службену поруку и преписку није могуће формално-правно у Црној Гори обавити под називом српски језик. 

Године 2004. промијењен је назив школског наставног предмета од Српски језик у Матерњи језик, што је била основа програмске промјене назива српског језика. Назив српски језик је уврштен у четвороимени назив наставног предмета, да би се „четвороимени” назив свео на црногорски. Новим Уставом је проглашен нови назив службеног језика у Црној Гори – „црногорски језик” , а називи српски, босански, хрватски за језике у „службеној употреби”. Године 2010. су штампани Граматика и Правопис „црногорског језика”. Граматика црногорског језика је рађена према Граматици хрватског језика за средњу школу. Писци Граматике и Правописа црноорског језика су хрватски лингвисти (Силић и Прањковић), Украјинка (Људмила Васиљевна) и Бошњак Аднан Чиргић из Црне Горе. Почетком школске 2010. године, усвајањем Закона о општем образовању, након преговора власти и опозиције, прихваћен је назив наставног предмета – Црногорски-српски, босански, хрватски.

*

Питање назива српског језика у Црној Гори је политичко питање од успостављања Краљевине Југославије и спровођења југословенске језичке политике и на простору Црне Горе. Филолозима и историчарима је познато да југословенски језички пројекат нема полазишта у историји Црне Горе до формирања Југославије 1918. године. У Уставу Краљевине Југославије српски језик је троименован у српско-хрватско-словеначки а потом двоименован у „српско-хрватски“. Краљевина Југославија је Уставом преименовала српски језик, изједначила латинично и ћирилично писмо у програму латинске мисије којој се православни народ у Црној Гори вјековима одупирао колико и отоманској окупацији. Југословенском језичком политиком су били затечени Срби у Србији и Црној Гори, Босни и Херцеговини, Крајини и Македонији, Косову и Метохији. Мало је Срба знало каква се креација крије у пројекту југословенског монархо-масонског државног и језичког „вавилонског“ пројекта.

У свијету до тада није постојао примјер да владар и државно руководство једног историјског народа релативизују и двоименују историјско име властитог језика. Историја не познаје примјер историјског народа чији су владари из истог народа добровољно преименовали властити језик, осим у Уставу Краљевине Југославије а потом Социјалистичке ФР Југославије, а данас и државе Црне Горе. Дакле, да бисмо сагледали језичку политику преименовања српског језика у Црној Гори потребно је познавати повјесне и садашње процесе југословенског језичког програма, али и „предјугословенског периода“, од почетка њемачке (аустрославистичке) реформе српског језика почетком 19. вијека, а коју као континуитет католичке латинске мисије можемо пратити од римокатоличког франачког прогона православне мисије апостола словенске писмености, Светих Ћирила и Методија.