Огњен Војводић
У првим вјековима Цркве, у времену римског прогона хришћана, било је много симбола пренесеног значења припадности хришћанској вјери. Такав симбол је и Васкршње јаје, симбол Васкрсења Господњег које је смисао исповиједања хришћанске вјере. Васкршња јаја су постала празнични породични и народни хришћански обичај од предања прве Цркве, када је Mapиja Магдалина, послије Христовог Вазнесења, у Риму проповиједала Јеванђеље пред царем Тиберијем и поздравила га ријечима: „Христос васкрсе“ и дала му као дар украшено васкршње јаје. У свим претхришћанским религијама и културама јаје је симбол рађања новог живота, али у хришћанству васкршње јаје симболизује више од биолошког рађања новог живота на Земљи – Васкршње јаје је симбол побједе Васкрслог Спаситеља Господа Исуса Христа над смрћу и симбол рађања за Живот вјечни.
ФАБЕРЖЕОВА ВАСКРШЊА ЈУВЕЛИРСКА ЈАЈА
Васкршња јаја се вјековима украшавају у различитим културама различитим начинима, осликавањем икона или фолклорним симболима, израђују се као умјетничка дјела од различитих материјала, од камена до керамике, племенитих метала и драгог камења. Међутим, у историји израде умјетничких васкршњих јаја посебан повјесни и умјетнички значај имају царска васкршња јаја Дома Фаберже – дворских јувелира царске династије Романов, прве и последње умјетничке јувелирске дворске радионице царских Васкршњих јаја.
Године 1882. цар Александар III је на Сверуској изложби у Москви видио Фабержеов накит, радове Карла Фабержеа прављене према узорима древног дворског и скитског култног накита. Цар је 1885. године код Фабержеа наручио израду дара за супругу, царицу Марију – Васкршње јаје, које је представљало први јувелирски рад такве врсте. Након смрти Алексанадра III његов син, Николај II, који је наследио престо наставио је дворски обичај даровања јувелирских Васкршњих јаја царици за празник Васкрсења Господњег. Цар Николај је прва јувелирска Васкршња јаја наручио 1895. године за своју супругу, царицу Александру и за своју мајку, Марију Фојодоровну, што је постао дворски обичај који ће трајати до краја Руске царевине.
Дом Фаберже је израдио преко педесет царских Васкршњих јаја за цареве Александра III и Николаја II Романова, а неколико за поједине угледне породице и дворове ван Руске царевине. Дворска државна јувелирница, Дом Фаберже, израђивала је по наруџбини јувелирска дјела и за аристократске породице Руске царевине и европске дворове, имала је представништва и радионице и у европским престоницама, а Фабержеови јувелирски радови су креацијама и мајсторством постали симбол културног стила руске царевине и руске царске породице, али и симбол епохе дворова и дворске умјетности.
Међутим, име Фаберже је постало повијиесно и познато по изради умјетничких дјела изузетне историјске и вјерске вриједности – царских јувелирских Васкршњих јаја као симбола хришћанске вјере у Васкрсење Господње. Царева наруџбина умјетничког Васкршњег јаја код јувелирнице Фаберже упутила је породицу Фаберже у предање хришћанске умјетности, у исповиједање и мисију хришћанске вјере. Царска Васкршња јаја двора Романових су представљала и хришћанску мисију у свијету, као и у евроамеричком свијету римокатолицизма и рационализма, протестантског прагматизма и позитивистичког просветитељства.
Умјетност у православљу није само приказивање и украшавање човјековог живота на Земљи, као космичком мјесту једине и коначне човјекове егзистенције, већ представља осмишљавање живота вјером у Живот Вјечни који је посвједочен догађајем Васкрсења Господњег. Зато у хришћанском друштву, поред профане, постоји култура Светог. У папској и протестантској Европи предање празника Васкрсења Господњег је потиснуто и профанисано. Вјера у Васкрсење Господње је у римокатолицизму временом све више представљана као хришћанска метафора, а не као историјски догађај. Посебно од покрета ренесансе европска вјерска умјетност је рационализована и изолована као културна категорија умјетности ради умјетности, сведена на уљепшавање или одраз живота, на чулну чаролију постизања осјећања равнотеже човјека са природом и друштвом. Идеологије рационализма је у секуларним друштвеним уређењима одредила и културну политику као приказивање друштвене стварности или уљепшавање живота.
МОЗАИЧКО ВАСКРШЊЕ ЈАЈЕ
Међу многим Фабержеовим царским васкршњим јајима, која представљају изузетна умјетничка и јувелирска дјела, посебан умјетнички и историјски значај има Мозаичко васкршње јаје, рађено за двор Романових за Васкрс 1914. године, које је последњи руски цар поклонио својој супрузи, царици Александри Романов. Васкршње мозаичко јаје представља симбол државно-династичког достигнућа и краја династије Романов, краја највеће хришћанске царевине и краја доба династија. Два мјесеца прије почетка Првог свјетског рата и двије године прије Октобарске социјалистичке револуције, Цар Николај II Романов је, по дворском обичају, од дворске јувелирнице Фаберже поручио Васкршње јаје за празник Васкрсења Господњег 1914. године, за поклон својој супруги царици Александри. Фаберже је за царску породицу урадио Мозаичко васкршње јаје у царској дворској техници мозаика, изузетан умјетнички и јувелирски мајсторски рад.
Мозаичко васкршње јаје је рађено у радионици у Санкт Петербургу. Дизајнер овог изузетног јувелирског рада је Алма Терезија Пил (Alma Theresia Pihl, 1888 – 1976) из финске породице јувелира, рођена у Москви, коју је Фаберже запослио у својој радионици. Алма је била један од најбољих Фабержеових мајстора и креатора. Кћерка финског златара Кнута Оскара Пила (1860–1897), унука Фабержеовог главног драгуљара Августа Холмстрома и нећака Фабержеовог дизајнера Хилме Алине Холмстром (1875–1936), сестра јувелира Оскара Волдемара Пила. Самообразовани дизајнер, Алма Пиил је почела да ради за Фабержеа 1909. године. Дизајнирала је Зимско Васкршње јаје 1913. године за царицу Марију Фјодоровну, у част 300 година династије Романов, и Васкршње мозаичко јаје 1914. године за царицу Александру Романов, као и многе комаде накита. Многа Фабержеова царска Васкршња јаја су заснована на неокласичним стандардима, иако су одлично изведена у злату и емајлу, али се Алма Пиил одвојила од ових конвенционалних елемената како би креирала магично дјело.
Васкршње јаје у мозаику, царској и монументалној форми, споменички симболизује остварење дјела Фаберже и крај израде царских васкршњих јаја Дома Фаберже, као и крај доба династије Романов. Двије године касније почела је Социјалистичка октобарска револуција оружаног свргавања власти Руске царевине. Фамилија Фаберже је живјела у Русији до почетка комунистичког терора, када је бољшевичка власт затворила и заплијенила имовину фамилије и фирме Фаберже. Тада је прекинута и каријера Алме Пиил, дизајнера дворске умјетности. Алма је отишла у Финску где је живјела до своје смрти 1976. године, причајући приче о царској породици и царској дворској умјетности.
Мозаичко јаје је, са већином дворских и породичних ствари династије Романов, конфисковала привремена влада комунистичког режима; у списку блага које је 1922. пренесено из Аничковог дворца у Совјет народних комесара РСФСР описано је овако: „1 златно јаје као везено на платну“. Године 1933. Антиквариат је продао јаје за 5.000 рубаља непознатом купцу, претпоставља се Арманду Хамеру (Armand Hammer), америчком предузетнику, пријатељу совјетског лидера Лењина. Дана 22. маја 1933. царско Мозаичко јаје је у Лондону купила лондонска јувелирница Камео корнер (Cameo corner). Године 1934. јувелирница Камео корнер је продала Мозаичко јаје краљу Џорџу V за 250 фунти „у пола цијене“, за рођендански поклон краљици Марији (26. маја). Мозаичко јаје је сада дио Краљевске колекције краљице Елизабете. Било је изложено јавности од јула до октобра 2011. године на Краљевској Фабержеовој изложби током љетњег отварања Бакингемске палате. Мозаичко царско јаје је 1953. године наследила краљица Елизабета II, као колекцију британске краљевске породице.
Васкршње Мозаичко јаје је направљено од жутог злата, платине, розете резаних дијаманата и бриљантних дијаманата, рубина, смарагда, топаза, сафира, провидних зелених граната, бисера, мјесечевог камена, непрозирног розе и бијелог емајла, а све без сувишног сјаја. Васкршње Мозаичко јаје је најоригиналније и технички најсофистицираније Фаберже јаје: састављено од структуре трака од жутог злата које подржавају платинасту мрежу у коју су постављени дијаманти и разнобојни драгуљи тако да формирају стилизоване цвјетне мотиве који изгледају као недовршен вез. У питању је платинаста мрежа, у коју су уграђени мали дијаманти, рубини, топаз, сафири, бисери, смарагди, савршено изрезани, полирани и калибрисани да попуне простор, чији су дјелови остављени празни да дају утисак недовршеног веза. Овај изузетан технички подвиг је импресивнији јер платина није нигдје лемљена. Мозаичко јаје је такође украшено додатним редовима бисера између линија бијелог емајла. На заобљеном крају је постављен мјесечев камен кроз који су видљиви датум 1914. и златни монограм Царице Александре, ћириличним словима, уметнутим у блиједоружичасту емајлирану плочу. Златно постоље се састоји од овалне основе са стубом у облику вазе, емајлираним бијелом бојом и украшеним резаним дијамантима, смарагдима и два висећа бисера. Посебно изненађење је скривено у јајету, причвршћено са двије златне копче - минијатурни оквир украшен драгуљима и емајлом, на којем су осликани профили петоро царске дјеце, на чијем је врху царска круна. Оквир портрета уоквирује медаљон са профилима петоро дјеце породице Романов, насликаних на слоновачи; на полеђини је корпа са цвећем у емајлу, окружена именима дјеце (Анастасија, Алексеј, Олга, Марија, Татјана), и година 1914. На јајету је угравирано и Фабержеово име ћириличним словима.
ФАМИЛИЈА И ФИРМА ФАБЕРЖЕ
Поријекло породице Фаберже може се пратити од 17. вијека. Фамилија Фаври (Favri) је живјела у селу La Bouteille у региону Пикардија у сјеверној Француској. Године 1685. краљ Луј XIV протјерао је простестантске претке породице Фаберже. Након опозива Нантског едикта, породица Фаберже је због вјерског прогона избјегла из Француске током или после 1685. године. Процјењује се да је око 250.000 Хугенота, покрета француских протестаната, у том периоду избјегло из Француске. Током селидби источном Европом, породица Фаври је мијењала презиме сходно језичком подручју, од Favri преко Favry, Fabri, Fabrier, Faberges све до Faberge без француског акцента. До 1825. године презиме породице је еволуирало у Фаберже – Faberge, са акцентом. Године 1800. занатлија по имену Пјер Фаври, касније Петер Фабриер (Peter Fabrier), настанио се у Парну, у балтичкој провинцији Летонији (данас Естонија), која је припадала Руској царевини, гдје је 1814. рођен Густав Фабриер.
Густав Фаберже се 1830. године доселио у Санкт Петербург. Године 1841. је стекао титулу мајстора златара. Дом Фаберже је јувелирска фирма коју је 1842. године у Санкт Петербургу основао Густав Фаберже, са акцентованим називом Fabergé. Дијакритички знак на последњем слову имена је стављен ради давања имену француског нагласка, због франкофилије руске грађанске класе и аристократије која је са Француском повезивала луксузну робу вишег стила. Такође, француски је био један од службених језика руског царског двора). Густав Фаберже се оженио Шарлотом Јунгштед, кћерком Карла Јунгштеда. Године 1846. добили су сина Петра Карла, касније познатог као Карл Фаберже, под чијим ће руководством Дом Фаберже постићи свјетску славу. Карл се школовао у Гимназији Свете Ане, која је била установа за дјецу више грађанске класе. Густав Фаберже године 1861. шаље сина у свијет ради изучавања јувелирских радова у свјетским музејима. Карл Фаберже је посебно изучавао дјела скитског блага у музеју Ермитаж које је откривено у археолошким ископинама на Криму. Године 1885. Дом Фаберже је добио титулу „Златар по посебном именовању Царске круне“. Исте године цар Александар III је наручио од јувелирнице Фаберже Васкршње јаје када је установљен обичај да цар царици дарује Фабержеово Васкршње јаје. Фаберже је имао слободу да дизајнира царска васкршња јаја као своје оригиналне креације.
Фирма Фаберже је тако постала позната у Руској царевини по дизајнирању дворских царских васкршњих јаја, опточених драгуљима и различитим племенитим металима, и по изради разноврсних јувелирских радова изузетног квалитета. Фирма Фаберже је од 1887. године отворила филијале у Москви, Одеси, Кијеву и Лондону. Дом Фаберже је постао највећа руска јувелирска фирма која је запошљавала преко 500 занатлија и дизајнера. Купци производа „К. Фабержеа“ су, поред краљевских породица, били и представници финансијског, индустријског, титуларног племства цијелог свијета – од Санкт Петербурга до Бангкока. Почетком 20. вијека на свјетској изложби у Паризу фамилија Фаберже је излагала своје радове у руском павиљону и као признање за умјетничка дјела добила златну медаљу и одликовање Легије части, највише француско одликовање. Године 1900. фирма Фаберже је у Петрограду изградила своју намјенски изграђену четвороспратну зграду.
Франц Бирбон, цртач и дизајнер фирме Фаберже, је написао у својим мемоарима да је фирма Фаберже повећала производњу а није промијенила квалитет и креативност својих радова. Браћа Фаберже су имала много посла и нису се могла бавити радионицама па је Карл Фаберже основао радионице и организовао мрежу сарадника одабирајући даровите мајсторе који су радили по нацртима Фабержеових креација. Фабержеове је занимала потрага за љепотом и оригиналношћу предмета, како је Карл Фаберже у једном часопису изјавио: „Вриједност предмета ме не занима ако му вриједност одређује само обиље бисера и обиље дијаманата. Такви су принципи умјетничких дјела. Цијена слике није рачун трошкова платна и боје. Вриједност умјетничког дјела зависи од сложенијих културних и креативних критеријума.“
Савршенство обраде емајла један је од заштитних знакова радова Дома Фаберже. Карактеристика радова Фаберже је и коришћење тврдог драгог камења чија су налазишта на Уралу и Сибиру, као што је нефрит из источног Сибира, зелени камен бесконачних хроматских варијација, и друго тврдо драго камење, топаз, лазули, аметист, кварц… Захваљујући Двору Руске царевине, Дом Фаберже је имао на располагању све могуће племените природне материјале за израду умјетничких дјела из рудних богатстава и налазишта драгог камења и бисера руског простора.
Фабержеова васкршња јаја су постала златна нит која повезује енглеске, данске, грчке, германске рођаке руских монарха, али не само аристократском културом, него културом хришћанске аристократије са симболима вјере у Васкрсење господње као посебно прејемство племенитости хришћанског племства. Пратећи повијест и развој радова Дома Фаберже можемо пратити културне дворске и друштвене прилике Руске царевине. Фабержеова царска Васкршња јаја креирана су према симболици значајних догађаја Двора Романових и Руске царевине. Тако је јеедно Фабержеово Васкршње јаје је урађено у знаку изграђане најдуже жељезничке пруге у Руском царству и на планети Земљи – прекосибирске жељезнице.
У вријеме друштвене економске кризе и ратова, почетком прошлог вијека, дом Фаберже је креирао за шире друштвене слојеве различите украсне предмете стилизованих фолклорних мотива и украсне употребне предмете у аристократском културном маниру. Ритуал царских Васкршњих јаја је био обустављен скоро двије године, од 1905. године, због рата и унутрашњих побуна у Руској царевини. Почетком Великог рата 1914. године фирма Фаберже је ангажована у ратне сврхе, али је 1916. године израдила Васкршње јаје Светог Георгија, са вјерском и отаџбинском симболиком, једноставног дизајна, без много драгог камења, обавијено георгијевском лентом.
ОД КАТОЛИЧКОГ ДО КОМУНИСТИЧКОГ ПРОГОНА
Промислом Божијим, пут породице Фаберже из Француске католичке краљевине у православно Руско царство почео је прогоном протестаната Хугенота из Француске и прогоном протестаната из свих европских католичких краљевина. Пут породице Фаберже из Европе у Руско царство симболизује очување слободе вјере и повратка православљу од којег су европски народи одвојени отпадништвом римског патријарха од православног предања, али пут породице Фаберже симболизује и пут према слободи умјетничког стваралаштва. У папској и протестантској Европи хришћанска умјетност је била условљена римокатоличким рационализмом и протестантским прагматизмом, а у римокатоличким храмовима је допуштана „слободна“ умјетност нехришћанских ванвјерских визија „вјере“.
Комунистичким револуционарним рушењем Руске царевине поново је почео прогон породице Фаберже, овога пута комунистички прогон породице Фаберже као царских дворјана, представника племства и аристократске умјетности. Као некада од католика због протестантизма, Дом Фаберже је од комуниста прогањан као припадник православља.
Совјети су продавали царско благо а многи радови фирме Фаберже су растављани ради драгог камења. Европа је била преплављена драгуљима и драгоцјеностима Руске царевине, царске породице и аристократије.
Почетком Социјалистичке октобарске револуције 1917. Карл Фаберже је последњим дипломатским возом за Ригу напустио Петроград. Револуција у Летонији је почела средином следећег мјесеца, а Карл Фаберже је пребјегао у Њемачку царевину, а потом се настанио у Лозани. Бољшевици су затворили његове синове Агатона и Александра. Агатон је привремено пуштан да процјењује заплијењено државно благо царске породице, аристократије, богатих трговаца и Дома Фаберже. Најстарији син, Ежен, је са мајком избјегао 1918. у Финску. Карл Фаберже је умро у Лозани 24. септембра 1920. године, сахрањен је у Кану у Француској, а његова жена је преминула 1925. године. Други Карлов син, Агатон, побјегао је из СССР-а новембра 1927. године са супругом и сином, санкама под окриљем ноћи преко залеђеног Финског залива у Финску.
ОД ДВОРСКЕ ДО ДЕМОКРАТСКЕ КУЛТУРЕ
Доба династија и дворова доба је највећих достигнућа умјетности, не само због меценарства моћних монарха већ због племенитог предања племства, културне и сталешке историјске издвојености аристократије, због културне, финансијске и политичке слободе племства. Према својој природи аристократија представља принцип издвајања квалитета културе, а демократија представља принцип квантитета културе, масовне културе. Дворови племићке властеле и царске манастирске лавре прва су средишта изграђивања културе и просвете. Све културе свијета изграђене су издвајањем културе аристократије из општег и просјечног у посебно и изузетно. У природним и друштвеним процесима изузимање чини одређени садржај изузетним – изузетим. Култура племства је била узор образовања опште културе друштава и народа. Историјским издвајањем аристократије формирана су општа начела култура, као и начела индивидуализма, која су у демократском либерализму доведена до своје супротности. Достигнућа аристократије су одредила циљеве цивилизације, како у умјетности тако у нормирању моралних начела и норми. У племству је остварена богомдана заповијест породичности и патријархалности, као и предање поријекла и сродства, супротно стихији бесловесног хаоса. Свијест о дому и домовини, а потом о отаџбини као земљи отаца, изградила је аристократија. Појам патриотизама је развијен у племству, као и врлина витештва у одбрани отачаства и породичне части. Право на ратовање и ношење оружја некада је била привилегија племства као и части ратовања и погибије у рату за освајање или одбрану отачаства.
Зато рушење аристократије и аристократске културе представља и рушење опште друштвене и народне културе, разграђивање изграђеног културног континуитета и идентитета народа и друштва – прво, буржоаским рушењем аристократског друштвеног уређења због зависти средњег сталежа према племству и изграђивањем друштвене идеологије средње класе, а потом општом револуцијом: рушењем градског сталежа средње класе и преживјелих племићких породица, и увођењем друштва дикататуре и културне политике пролетеријата.
Културу француског сталешког друштва и двора је и прије Француске револуције потискивала „масовна култура“ средње класе, демократским правом градске већине. Буржоаски снобизам је доминирао и Француском краљевином. Трајао је транзит индустријске и трговачке класе у средњу класу као идеал имитације али и антипод аристократије. Једно од првих демократских мијешања било је и друштвено мијешање аристократије са буржоазијом, племства са средњом класом. Такође, у Француској краљевине прије свргавања краљевине и римокатолицизам је ширио пропаганду против племства ради подређивања племства папском примату, због чега је римокатоличка мисија помагала револуционарне покрете ради разграђивања аристократског друштвеног уређења и успостављања демократског друштва над којим би култ папизма био једини изузети ауторитет.
Већа различитост и раздвојеност културних класа изграђује сложену структуру друштва и друштвене културе, културну разноликост и разноврсност, могућност културног развоја и стваралаштва великог друштвеног дијапазона, у свим областима друштвеног живота. Демократизација културе деградира културу нивелацијом према просјеку средње, сеоске или радничке класе, упрошћавањем културе до простог пучког живота, до пуког потрошачког начина живота, у којем нема епских дјела и догађаја, изузетних личности, као надахнућа за велика умјетничка дјела. Резултат комунистичког рушења култова и културе аристократије се не разликују од резултата демократизације културе.
Пут породице Фаберже симболизује један повјесни вјерски и политички процес – римокатолички раскид са хришћанским предањем, протестантско издвајање из римокатолицизма и остварење слободе повратком православљу, комунистички прогон Цркве и аристократије, и потом опште демократско културно стапање у свјетској свеједнакости. Фабержеово Мозаичко Васкршње јаје симболизује умјетничко достигнуће Дома Фаберже и крај дворског живота Дома Фаберже. Свјетску славу и дворски статус Дом Фаберже је изградио у Руској царевини на двору династије Романов. После уништења Руског царства у комунистичкој револуцији, породица Фаберже је избјегла у Европу егалитаризма, религијског релативизма, протестантског прагматизма, лишену династија и дворског живота, демократизованог друштва али и демократизоване умјетности, у којој је аристократска култура била музејски експонат и антиквитет. Фамилија и фирма Фаберже је своју статус покушавала одржати у Европи. Међутим, у друштву демократизма и глобализма, идеологије изједначавања умјетности, укуса, навика, обичаја, образовања, у свијету комерцијалне културе демократског тржишта, без царске заштите која је Дому Фаберже омогућавала стваралачку слободу фамилија Фаберже није могла наставити континуитет аристократске умјетности и достигнућа дворског Дома Фаберже.
Године 1924. Александар и Ежен Фаберже су отворили фирму Fabergé & Cie у Паризу, гдје су правили предмете по моделу радова Дома Фаберже. Ради разликовања њихових нових радова од оних направљених у Руској царевини користили су заштитни знак FABERGÉ, PARIS. После Другог светског рата, породица Фаберже је сазнала да компанија Fabergé Inc у власништву Сема Рубина користи њихово јединствено име као бренд парфема у Сједињеним Државама. Фабержеови до тада нису знали да је та компанија регистровала Фабержеов заштитни знак за накит у Сједињеним америчким Државама. Године 1951. породица Fabergé одлучила је да се вансудски нагоди како би избјегла скупе судске поступке које није могла платити. Задовољили су се са 25.000 долара да би се њихово име користило само за парфем. Године 1989. фирму Fabergé Inc је купила компанија Elizabeth Arden, а потом је продала компанији Unilever за 1.55 милијарди долара. Unilever је регистровао име Фаберже као заштитни знак за широк спектар робе на међународном тржишту и почео да даје лиценце трећим лицима за производњу и продају раличитих производа под брендом Фаберже. Fabergé & Cie је изгубио правни спор у Хонг Конгу 1984. године, са Fabergé Inc. око права коришћења имена „Фаберже“ на жиговима накита. Fabergé & Cie је наставио да ради у Паризу до 2001. године. Од 2007. године, бренд Фаберже је у власништву Fabergé Ltd.
После рушења православног Царства, драгоцјености дворова православног племства су расуте диљем свијета, бачене као „бисери пред свиње“ свјетске плутократије и популарне културе. Куповина Фабержеових царских Васкршњих јаја је на Западу постала и предмет престижа богаташа, због њихове умјетничке вриједности и због симболике царског статуса. Цијене Фабержеових Васкршњих јувелирских јаја на аукцијама су достизале рекордне вриједности. Дана 27. новембра 2007. Фабержеово јаје у власништву Ротшилда је продато на аукцији код Christie’s у Лондону за 8,98 милиона фунти, постигнувши рекордну цијену за „комад“ Фабержеовог јувелирског рада и најскупљу за један час. Амерички милионер Малколм Форбс такмичио се са Совјетским Савезом у откупу Фабержеових јаја и купио скоро све примјерке (његови потомци су 2004. колекцију дали на продају). Године 1999. јувелир Тео Фаберже, потомак Карла Фабержеа, добио је поруџбину да направи јувелирско јаје Бијеле куће за председника Сједињених Држава у част 200 година од изградње Бијеле куће. У саеменој америчкој антируској и антихришћанској агенди филмске пропаганде, Фабержеова царска Васкршња јаја до данас приказују као симбол Совјетског Савеза и руских Олигарха.
После распада Совјетског Савеза, један од симбола обнављања суверености Русије, континуитета културе и државности, био је програм повратка Васкршњих Фабержеових јаја у Русију. Руски колекционари су радили на повратку Фабержеових Васкршњих јаја у Русију. Виктор Векселберг, један од најбогатијих пословних људи Русије, 2004. године је купио девет ремек дјела, Фабержеових јаја, од породице Малколма Форбса. Платио је око 90 милиона долара, неколико дана прије него што је породица Форбс хтјела да их прода на аукцији. У здању Шувалов 2013. године, у Санкт Петербургу, Виктор Векселберг отворио је поставку са девет Фабержеових јаја, која су његово власништво. Векселберг је тада рекао да је остварио жељу да Фабержеова царска Васкршња јаја врати у Русију. Фабержеова Васкршња јаја су смјештена и изложена у палати Шувалов, својеврсном музеју Фабержеових дјела, који располаже са више од 4.000 Фабержеових радова. Према тадашњем стању власништва Фабержеових Васкршњих јаја (2014), поједина Васкршња јаја су била дио приватних збирки власника у Швајцарској, Америци, Јапану, Русији, Монаку… Музеј у Кремљу има највећу колекцију од 10 Фабержеових јаја, Виктор Векселберг их има девет, пет се налази у Музеју ликовне умјетности у Вирџинији, у Америци, три су у Бакингемској палати, судбина осам Фабержеових Васкршњих јаја је непозната.
Фабержеова царска Васкршња јаја су данас симбол успостављања државно-културног континуитета Русије. Истовремено, продаја и препродаја Фабержеових царских Васкршњих јаја на Истоку и на Западу симболизује тежњу повратку хришћанским вриједностима, макар и на первертиран начин – преко комерцијалне културе, коришћењем имена Фаберже и симболике Васкршњих јаја у статусне и маркетиншке сврхе. Дворски статус Фабержеових радова је повремено приказиван у европским музејима, као у Музеју Викторије и Алберта 1994. године и изложби Краљевске колекције 2003/4. године. Симболику сусрета и сукоба свјетских религија и државних структура Фабержеова васкршња јаја имају и у новом ратном сукобу на просторима некадашње Руске царевине, у Украјини. Као у комунистичкој конфискацији Фабержеових васкршњих јаја у Совјетском Савезу, сада су Фабержеова Васкршња јаја конфискована на простору Британије. Наиме, због европских санкција према Руској Федерацији конфискована је имовина пословних људи Русије, међу којима је и Виктор Векселберг, власник Фабержеових јаја, која су у сврху изложбе била позајмљена лондонском музеју Викторије и Алберта (The Victoria and Albert Museum).
Мјесеца маја прошле године, руководилац одељења за финансијско-криминалистичке и безбједносне студије на Краљевском институту за обједињене услуге је рекао за iNews: „Када људи нормално размишљају о санкцијама, размишљају о блокирању банковних рачуна и другим финансијским стварима. Сви су веома фокусирани на јахте, али многи људи у другим индустријама вјероватно не схватају да се те санкције односе на њих колико и на Барклис.“ Он је додао да би галерија потенцијално могла да прекрши санкције које је увела влада ако врати јаје власнику. Међутим, рекао је: „Ако га разбијете, било да се ради о јајету, јахти или кући, то може бити имовина кажњене особе. Било да је у питању лука, агент за некретнине или музеј, сви они имају исте обавезе .“
Портпарол Лондонске галерије је изјавио за iNews: „Објекат је позајмљен од Фабержеовог музеја/ Link of Times Foundation, а уговор о зајму је склопљен директно између двије културне организације – V&A and Link of Times Foundation.“. „Из безбједносних разлога, нисмо у могућности да пружимо детаље о аранжманима за појединачне зајмове. Сада је изложба затворена, радимо са DCMS–ом (Одељење за културу, медије и спорт) и зајмодавцима како бисмо обезбиједили сигурно враћање предмета, како се захтијева по условима уговора о позајмици“.
Огњен Војводић 
Большое спасибо Огнену – признанному знатоку искусства – за обстоятельный разговор об одной из граней нашей культуры.
Свиђа ми сеСвиђа се 1 person