ЦАРСКИ ЈУЛИЈАНСКИ МЈЕСЕЦОСЛОВ
Први познати римски календар је имао десет мјесеци. Први мјесец тог календара је био март. У многим древним културама се вјеровало да је свијет створен у марту, почетком прољећа, у годишњем периоду када сунце прелази из јужне у сјеверну хемисферу Земље, када се успоставља равнотежа дужине дана и ноћи, када почиње циклус цветања природе. Римљани су мјесец март именовали по римском богу рата, јер су у том периоду почињали своје колонијалне ратове. Према једној словенској етимологији мјесец Март је назван као мјесец „мертвих“, као мјесец култа предака када се давао помен прецима посебно пред војне походе.
Римски календар је временом прилагођаван соларној природној години, пуном сунчевом кругу око Земље, односно Земље око Сунца. Римски краљ Нума Помпилије (753 – 673 прије хришћанске ере), наследник Ромула оснивача Рима, римском календару је додао два мјесеца, чиме је заокружио календарску сунчану годину. Римском календару је тада додато 60 дана и календарска година је повећана на 364 односно на 365 дана. Краљ Помпилије је два нова мјесеца, јануар и фебруар, додао на крај календара, али је у процесу култивисања календара одређен као почетак календарске године.
Нови мјесец римског календара назван је по римском богу улаза и врата, пролаза и пута Јанусу, који је симболизовао однос према прошлости и будућности, и уопште процесе промјена у природи и друштву, тако постоји предање да је Јанус био заштитник развоја грађанског и друштвеног живота, прелаза из примитивне племенске заједнице у развијени друштвени поредак. Божанство Јануса се је ликовно приказивано са два лица окренута на супротне стране). Такође, у том контексту, симболик врата куће или града је у старом Риму и древним културама имала посебну симболику, отворених или затворених односа према свијету и сусједству. У ратничком Риму, према једном предању, врата града су затворена у вријеме мира. У Ливијевим историјама ово се догодило два пута у времену између Нуме Помпилија (7. вијек прије нове ере) и Августа (1. веијк пријие нове ере).
Године 46. прије хришћанске ере, владар Рима, Гај Јулије Цезар, је у својству првог римског свештеника (pontifex maximus) са александријским математичарима реформисао римски календар. Римљани су знали да година траје 6 сати дуже од 365 дана, али су до тада користили календар без преступних година због чега је настала разлика од 67 дана. Реформом су ови дани додати 46. години, и уведено је да се од тада сваке четврте године на фебруар додаје још један дан, како не би настајала разлика (између новембра и децембра додата су 67 дана, чиме је та година продужена на 445 дана). Тако се следеће године 45. године умјесто лунарног почео примјењивати соларни календар, који се користио у Египту, прилагођен римском рачунању тако да је у краће мјесеце уметнут одређен број дана да би збир био 365 дана.
Године 153. прије хришћанске ере за почетак године римског календара је одређен Јануар. (После зимског солстицијума и краткодневнице, Земља започиње свој нови кружни пут око Сунца са трајањем од годину дана). Према Теодору Момзену, 1. јануар је постао први дан у години у 600 AUC римског календара (153. п. н. е.), због катастрофа у Лузитанском рату. Један од разлога за помјерање почетка године на 1. јануар било је добијање додатног времена потребног Риму ради сакупљања легија за поход на римску колонију на Иберијском полуострву. Историчар Тит Ливије је у свом дјелу Од оснивања Града, у 47. књизи, записао податак о помјерању почетка године на мјесец јануар: „Конзули су од пет стотина и деведесет осме године од оснивања Града ступали на дужност на јануарске Календе (1.јануара). Узрок за промјену датума избора била је побуна у Хиспанији”. Почетак календарске године је помјерен са пролећа на зиму, јер је зима годишње доба у којем сунце после мрачних мјесеци поново излази, дани постају дужи, свјетлост побеђује таму.
О римском календару који је почињао мартом свједоче називи мјесеци који слиједе после августа, названи латинским редним бројевима: септембар (седми), октобар (осми), новембар (девети), децембар (десети). Мјесеци Јул и Август су такође били названи по редним бројевома док нису у част Јулија Цезара и Октавијана Августа именовани као Јулиус и Августус. (Латински називи мјесеци су транскрибовани на грчки када су Римљани освојили источни медитеран). Такође, данашњи назив „мјесец“ за календарску мјерну јединицу времена, који потиче од назива за космичко тијело „Мјесец“, потиче од доба римског лунарног календара и рачунања времена по мјесечевим мијенама (што је можда био један од разлога мањег броја мјесеци и недовршености годишњег циклуса у старом латинском римском календару). Мартовска календарска година говори о постављању почетка римског календара према природним мијенама а у које су била учитавана човјекова вјеровања у загробни живот и обоготворавања мјесеца марта својствима божанства рата.
КУЛТУРА КАЛЕНДАРА
Помјерање почетка римске календарске године са марта на јануар свједочи о развоју римске календарске културе од простог паганског праћења природних циклуса до изграђивања календарске културе према друштвеној култури, државним и вјерским празницима, историјским личностима и догађајима то јест свједочи о развоју римског друштва од простог племенског до сложевног друштвеног поретка. Назначење и култура календара су представљени називима дана, мјесеци и празника, догађајем одређеним за почетак рачунања „времена“, а мјесецослов представља посебну културу и назначење календара – да ли су називи мјесеци сведени на називе биљних и животињских врста, природних појава, промјена вегетације, пољопривредних послова, или су култивисани називима вјерских и државних празника, именима историјских личности и догађаја, и вриједностима опште културе друштвеног живота.
Календар је календар људске заједнице, одређеног народа и друштва, а не “природе“ и “времена“. Календарско вријеме је организовано и осмишљено вријеме, сврха календара је култивисање времена, можемо рећи креирање календарског времена, културе времена. Календарско вријеме је култивисано вријеме, изграђен одређен однос према времену, а не само временски прорачун, као опште математичко мјесто свих календара, као слика природних процеса и појава. Одређени календар приказује пут развоја одређеног друштва и народа, као што може приказати пут упрошћавања и разградње друштвене културе.
Од прве људске заједнице, развој и формирање друштва и државе подразумијева грађење и развој градова, а не живот у „природи“, одређеног законима природе. Први појам културе је значио култивисање природе, обраду и одгајање биљних врста као пољопривредних култура. У култивисању градине и градова битно средство, и у равни државних закона, био је календар којим се организовала култура пољопривреде и полиса. У античкој Грчкој, као и у другим древним културама, коришћено је више календара различитих намјена, што је представљало достигнуће развоја друштва: календари пољопривредних послова, календар спортских манифестација, календари за државне и религијске празнике, као што је постојао антички календар који је почињао од почетка Олимпијских игара. Познати су староримски фасти (fasti), календари који су означавали датуме вјерских обреда и државних празника, који су приказивани у облику натписа на јавном мјесту као на храму (неколико од ових фастија је сачувано у различитим фрагментима). Разноврсни антички календари су представљали развијеност античког друштва, као што различити календари различитих народа представљају различите културе, различит поглед на смисао свијета, повијести и будућности, а не првенствено различит прорачун сунчане и тропске календарскe годинe.
Мјесеци календара античке Грчке били су названи по државним и вјерским празницима или именима значајних архонтских аристократа, а само су поједини називи посредно асоцирали на годишња доба. Атински мјесеци су именовани по грчким боговима, фестивалима, историјским личностима, по чему се антички календар разликовао од месопотамског узора, јер су сумерски и вавилонски мјесеци именовани по пољопривредним пословима. Пагански римски владари су знали да су човјекова култура и наука, и религија као највиша разина културе, основе изграђивања и трајања друштва и државе – а не обоготворавање природе. У грчко-римском календару мјесеци су названи именима римских царева и божанстава као свједочанством римске религиозности и државности, и римским редним бројевима као изразом римске науке и човјекове словесности.
ОБНОВА РИМСКЕ ЦАРЕВИНЕ И ЦАРСКОГ КАЛЕНДАРА
Побједом у римском грађанском рату, Јулије Цезар (Gaius Iulius Caesar; Рим, 13. јул 100. године п.н.е. – Рим, 15. март 44. године п.н.е.), војсковођа, племић и један од претендената на римски престо, постао је владар Римског царства, окончао владавину римске републике и обновио владавину и култ краљева. Фактографски знамо да је Јулије Цезар 45. године прије хришћанске ере побиједио у римском грађанском рату и постао владар Рима, али је занемарен значај његовог доприноса државној духовној доктрини римског царства. Рим је од оснивања био Краљевина, која је из политичко-племенских разлога свргнута 509. године прије хришћанске ере, и формирана Римска република. Побједом Цезара остварен је антички политички идеал државне власти и идеал државника, просвећеног Цара, пјесника и војсковође, о чему је писао Платон у свом дјелу “Држава“. Долазак Jулија Цезара на римски престо означава почетак нове ере царева, обнову римске царевине и култа царева као идеала богомданог државног уређења.
Цезар је у агенди античко-римског апотеозиса проглашен култним владаром – “божанством“, а његово наследно име (когномен) је постало симбол владарске титуле -Цезар – Цар, које ће постати престижна владарска титула. Сви цареви античког Рима додавали су својим титулама име Цезар. Титуларно име цезар су користили Ромејски цареви а касније и поједини владари XIV и XV вијека, попут Војихне, Прељуба, Гргура Голубића и Угљеше Влатковића, као и њемачки и руски цареви.
Као на небеском своду „сјајна звијезда Даница“, на Земљи је крунисана глава помазаника Божијег, и изнад Цара нема никога до Бога. Царизам је владарски идеал античког и библијског предања. Старозавјетни првосвештеници су благословили Цареве за владаре изабраног народа. У претхришћанском и хришћанском вјеровању, личност Краља симболизује спој небеског и земаљског, божанског и човјечанског, временског и вјечног. У космогонији “природних религија“ Краљ је космичка константа на Земљи која одређује религијске и политичке путеве. У древним културама монарх је медијум између народа и божанског, посредник овоземаљског са оностраним. Цар је симбол божијег благослова на Земљи, на народу и држави којом влада, који народу обезбјеђује заштиту на Земљи и благослов божији. Преко помазаника божијег Бог благослови краљевство, а Краљ устројава државу у Славу божију.
Хијерархија монархије свих цивилизација је била слика и симбол божанске хијерархије. Краљевством влада богомдани Краљ као богомдана установа власти, крунисан по вољи божијој, а не само по људској промјенљивој и грешној. Краљ влада руковођен вјечним вриједностима, не само земаљским законима по праву јачег и богатијег, цар вјерује у божију промисао, а не само у глас народа (попут републиканаца) краљ поступа не само према политички могућем, него и према испуњењу воље Божије. Зато је, ради испуњења воље божије на Земљи, божијим промислом установљена у римској империји владавина царева који ће више поштовати вољу божију од воље демократске “већине“ и племенског родновјерја, који ће извршити божију заповијест мисије васељенске вјере. Као што је промислом божијим установљена Старозавјетна владавина Царева, тако је у новозавјетном предању после апостолске мисије благословена и установљена власт хришћанских царева ради мисије Цркве, заштите и утврђивања хришћанства. У тој симболици је у хришћанству Господ Исус Христос називан Цар Царева, Цар Небески, који благослови и штити цареве земаљске као поданике.
У древним цивилизацијама уређивање и познавање календара била је привилегија владарског и свештеничког сталежа. Познавање астрономије и астрологије, као знања о постању и поретку Свијета, било је знамење божијег благослова и привилегија племства и свештенства. Власт и мисија монарха се потврђивала и правом уређивања календара, као знаком власти Владара над временом, над земаљским и космичким законима, и као потврдом царске власти у уређивању друштвеног политичког, културног, религиозног и пољопривредног поретка. Владар је обављао богомдану и друштвену дужност уређивањем календара као историјске институције којом се одржава континуитет културе друштвеног живота, празнични и пољопривредни државни поредак.
Јулије Цезар је био свјестан своје владарске мисије културне и политичке повијесне промјене „судбине свијета“ коју је покренуо обновом царског државног уређења римске империје. Цазарова реформа Римског календара је представљала почетак нове ере царизма као континуитета и перспективе новог свијета, еру царизма као назначење новозавјетне ере – као својеврсно јулијанско јеванђеље.
Владавином цара Александра Великог основана је Александрија, царска престоница и средиште античке астрономије, а Египат је постао дио античке културе. Цезар је за уређивање календара задужио математичаре и астрономе академије царске престонице Александрије, да римски календар потпуно ускладе са соларном годином. Јулијански календар је уведен у употребу првог јануара 45. године прије хришћанске ере. У част Јулија Цезара, мјесец Цезаровог рођења, седми мјесец календара, назван је Јули. У част Октавијана Августа, првог званично крунисаног римског цара обновљене римске царевине (крунисаног 27 године прије хришћанске ере, који је био усвојени син његовог ујака Јулија Цезара ), осми мјесец када је Октавијан Август прогласио царевину назван је Август – тада је осмом мјесецу додат један дан (до тада су 31 дан имали само непарни мјесеци). Претходно се мјесец август називао Секстил, као шести мјесец Римског календара. Римски писац у V вијеку, Макробије, је написао да је мјесец Секстил добио ново име по Октавијану Августу јер су се најзначајнији догађаји у његовој владавини догодили тог мјесеца.
Јулије Цезар је тежио премјештању престонице на Исток, као и његови претходници и наследници, испуњењу пророчанстава о повратку Истоку – исходишту културе и науке, центру цивилизације, отаџбини и земаљском завичају човјечанства, географском и геополитичком средишту средоземља и свијета, гдје култ краљева живи од почетка свијета. Цезарова опсада Александрије, древне царске престонице Александра Великог, није била само због стратешког и економског значаја Александрије него и због повијесног права на царску престоницу Истока. Цезар је поштовао и користио културу и науку Истока, као што су култ краљева и култура календара. Цезар није александријску краљицу Клеопатру устоличио као краљицу Рима али је александријску астрономију примјенио у реформи римског календара.
ЈУЛИЈАНСКИ КАЛЕНДАР ПРАВОСЛАВНОГ ПРЕДАЊА
Завјетна тежња Јулија Цезара и царева старог Рима остварена је хришћанским опредјељењем римског цара Константина Великог који је саградио Константинопољ – Нови Рим и основао престоницу на Босфору испунивши хришћанску заповијест обнове царства. Промислом Божијим, побједом Јулија Цезара обновљена је римска царевина, а побједом и крштењем римског Цара Константина Великог побијеђено је паганско антихришћанско римско царство и основан Нови Рим Новог завјета. Новозавјетном државном и духовном доктрином Цар Константин је саградио нови град као пут Новог завјета. Премјештање престонице на Исток значило је повратак почелу Живота и источнику Откровења смисла свијета и живота, које је претхришћанско човјечанство чекало. Повратком на Исток Цар Константин Велики се вратио на земљу отаца и средиште Царства. Пресељењем царске престонице на Босфор, и оснивањем Константинопоља, Царство је постало цјеловито, утемељно на Истоку као средишту свијета и у библијском Предању Цркве и Новом Риму као Новом Јерусалиму. Цар Новог Рима је добио титулу новог владарског достојанства оличену и новим називом васељенског владара – Василевс. Цар Новог Рима није паганско “полубожанство“ обоготворено античком апотеозом – обожењем владара, него поданик Бога живога, владар којег крунише хришћански патријарх као заштитника Цркве, предања и мисије вјере. Црква је благословила владарско прејемство римских царева као библијско предање владавине Краљева помазаника божијих, а новозавјетни новоримски царизам je постао хришћанска државна и духовна доктрина.
Почетком четвртог вијека хришћанске ере на римски царски престо је ступио Константин I Велики (лат. Constantinus Magnus, рођен 280 у Наисусу у Илирији – грч. Ναϊσσός, лат. Naissus, данас Ниш у Србији; умро 22 маја 337 у Никомидији). После побједе у борби за римски престо под симболом знамења хришћанског крста Римски Цар Константин Велики је Миланским едиктом 313. године законски заштитио поштовање хришћанске вјере, укинуо закон идолопоклонства римског домината, прогласио хришћанство званичном религијом царства и омогућио мисију Цркве. Црква и Цар су сазвали Први Васељенски Сабор (у Никеји 325. године хришћанске ере) који је установио значајне каноне, разријешио спорове и осудио погрешна вјерска учења у Цркви, а посебно се бавио уређивањем и заштитом јединственог хришћанског календара Цркве и Царевине.
Васељенски Сабор је решавао питање календара поводом „пасхалног спора“ – покушаја старозавјетне заједнице да унесе промјене у хришћански календар, да измијени смисао празника Васкрсења Господњег, празника којим хришћани исповиједају смисао вјере и свједоче историјску истину догађаја Васкрсења Христовог. Сабор је установио Васкршњи календарски канон који сви хришћани треба да поштују, установио је правило израчунавања датума празника Васкрса којим се потврђује празнични поредак према повијесном редослиједу догађаја – догађаја Васкрсења у односу на старозавјетни догађај и празник Пасхе, што потврђује смисао догађаја Васкрсења и исповиједања хришћанске вјере. Сабор је одредио да се датум празника Васкрса одређује као промјенљив датум јер, према хришћанском учењу, празник Васкрса, као свједочење и доказ догађаја Васкрсења Христовог, не смије бити истог датума када празник старозавјетне Пасхе, нити прије Пасхе. Као потврду саборске одлуке, Цар Константин Велики је објавио и царску посланицу о календарском одређивању празника Васкрса.
Сврха одређивања датума празника Васкрса није у тачнијем прорачуну кретања космичких тијела и тражењу тачног датума догађаја као таквог, попут паганског метеоролошко-магијског подешавања датума догађаја и празника са временским циклусима у природи. Саборске одредбе о поштовању прецизно одређених астрономских промјена у одређивању датума празника Васкрса имају религијски разлог – утврђивање религијске разлике између старозавјетног и новозавјетног предања (јер старозавјетна заједница негира догађај Васкрсења). Сабор је одредио да се за одређивање датума празника Васкрса морају пратити одређене астрономске промјене према кретању Земље, Сунца и Мјесеца, да би се одредио временски размак између празновања Васкрса и старозавјетне Пасхе, сматрајући то довољним гарантом, јер ће Сунце тако излазити и залазити до краја времена. Канонизоване су одлуке да је потребно поштовати четири правила: 1. Васкрс се слави после прољећне равнодневице, после 14. Нисана, датума када Јевреји славе Пасху; 2. хришћани не славе Васкрс истог дана када и Јудеји своју Пасху; 3. Васкрс се слави после пуног мјесеца (уштап) – не одмах послије равнодневице него после првог пуног мјесеца иза равнодневице; 4. Васкрс се слави увијек у недјељу. Потребно је да се сретну и мјесец и дан да би се Васкрс славио – кад је пун мјесец и недјеља. Ове четири одредбе у православној цркви се поштују до данас.
Вријеме се од тада у Ромејском царству почело рачунати и од Оваплоћења на Земљи и у историји Господа Исуса Христа, а не само од оснивања Рима или од стварања свијета. Средиште и почетак рачунања времена је постао догађај доласка Творца у своју творевину, то јест личност Творца времена и простора, а не творевина као таква. Календарски временски прорачун се у Ромејском царству вршио према најбољим стандардима, али се „вријеме“ није надређивало друштвеној култури или перспективи „вјечног живота“ као човјековог онтолошког одређења.
У паганском вјеровању закони природе и космоса су симбол божанског, а календар – копија космичких кретања која одређују поредак, природу и религију човјекове заједнице. Календар је увијек био и религијска и опште култна категорија, од првих простих календара природних религија до религије Откровења. Календар никада није био само средство тачног прорачуна протока времена, средство праћења природних појава, већ и културна категорија, одређена човјековом културом, предање одређеног културног континуитета и уопште континуитета човјековог дјела и живота на Земљи, као словесног бића које култивише природу и изграђује друштво надређено законима природе.
Јулијански календар је канонизован Васкршњим календарским каноном, као “надвременим“ начелом одређивања датума Васкрса, што је значило успостављање новог односа према времену, вредновање времена у перспективи Васкрсења и Вјечног живота. У хришћанској ери Јулијански календар је постао свједочанство крштења старог свијета, икона крштења претхришћанског човјечанства, крштени календар паганског свијета, симбол освештања времена, хришћанског искупљења и крштења човјечанства, према ријечима Спаситеља: „Нисам дошао да укинем него да испуним“. Благослов саборског установљавања Васкршњег календарског канона у јулијанском календару пројављује се и видљивом Божијом благодаћу на празник Васкрса – појавом пламена Благодатног Огња Господњег у храму Светог гроба Господњег у Јерусалиму на богослужењу Велике суботе, уочи православног Васкрса.
Хришћанска црква и Нови Рим су поштовали ауторитет царске александријске астрономске школе. Александријска астрономска опсерваторија је сачинила прорачун првог Васкршњег календарског канона (хришћанске Пасхалије). Васкршњи календарски канон је и образац формирања укупног календарског богослужбеног и празничног поретка Цркве. Сабор је установио да епископ града Александрије сваке наредне године посланицом обавјештава цркве о датуму празника Васкрса. Тако је јулијански календар прилагођен хришћанској Пасхалији (Хришћанска или Новозавјетна Пасхалија је назив према теолошкој терминологији представљања заједничког старозавјетног и новозавјетног предања), или Васкршњем календарском канону (што је назив који користим у својим текстовима).
Александријска црква је сваке године посланицу о датуму прославе Васкрса слала и римској Цркви, која је требало да обавјештава удаљене Цркве Запада (Шпанија, Француска, Британија, Њемачка), али римска црква није поштовала посланицу александријске цркве (по којој је прољећна равнодневица 21. марта), јер је римски папа (Иполит) одредио за прољетну равнодневицу 18. март (када се пун мјесец поклопио са 19. мартом). Цркве Запада су слиједиле римског папу, што је резултирало да празник Васкрса славе 30 – 35 дана раније од датума одређеног одредбама Првог васељенског сабора. Разлика између датума празновања православног и латинског Васкрса су последице племенско-политичког сукоба и вјерске непросвећености Запада. Цркве Истока су поштовале упутства Александријске цркве о датуму празника Васкрса, а Римска црква је примјењивала, назовимо га тако, папско пасхално правило и славила празник другог датума. Правило александријског прорачуна Васкршњег календарског канона је на Западу увео Карло Велики у 9. стољећу, које је било у употреби до 1582. године када је папа Гргур поново промијенио “равнодневицу“ промјеном јулијанског календара.
МИСИЈА МЈЕСЕЦОСЛОВ
Примањем хришћанства словенски народи су прихватили јулијански календар, установљен као хришћански празнични и богослужбени поредак: Васкршњи календарски канон, хришћански седмични поредак мјесеца, хришћанске хронониме назива дана седмице и јулијанске називе мјесеци као назначење смисла хришћанског мјесецослова, а напуштања паганских назива мјесеци по вегетативним промјенама и пољопривредним пословима. Римокатоличка мисија је у словенским народима у римокатоличкој ревизији хришћанских календара спровела супротан поступак – повратак паганским називима мјесеци према природним појавама. Римокатоличка мисија је према Словенима, најбројнијој популацији која се граничила са романско-латинским племенима, спроводила вјерску и језичку колонизацију и преко календара, као културне категорије. Латинска католичка културна колонизација словенских народа је спровођена и римокатоличком рационализацијом хришћанства, као профанацијом вјере повратком натуралистичким начелима у уређивању календара или у умјетности.
Словенским римокатоличким народима су, са увођењем грегоријанског календара, као додатни дисконтинуитет са јулијанским календаром наметнути и нови називи мјесеци. Један од разлога промјене јулијанског мјесецослова је уклањање имена царева Јулија и Августа, као симбола царског ромејског предања, као што је царско име у јулијанском календару био један од разлога римокатоличког раскида са јулијанским календаром. Такође, у Совјетском Савезу су, у креирању совјетских словенских политичких нација, мијењани називи мјесеци јулијанског календара ради раскида са симболом царизма и хришћанским начелима календарског континуитета, а наметана натуралистичка начела нове религиозности као називи мјесеци по природним појавама. Култ царизма је избациван из календара римокатоличких Словена и као култ цезаропапизма – ограничења папске политичке власти од стране државе. Такође, царизам је симбол и црквене аутоекефалности и државне суверености, политичких категорија које римокатолицизам сматра подређеним папизму.
Називи мјесеци у савременим словенским језицима су дио вјерске и језичке политике, стандард књижевног и црквеног језика који су код словенских народа уређивани утицајем колонијалне политике германске славистике. Зато су код одређених словенских народа називи мјесеци на народном језику уведени накнадно (код „Украјинаца“, Чеха, „Хрвата“, „Бјелоруса“, Пољака), јер су ти народи употребљавали грчко-латинске називе мјесеци. Код римокатоличких словенских народа, Пољака и Чеха, словенски називи мјесеци су креирани као хрононими, по вегетативним карактеристикама мјесеца. Тако је и код „словенских“ новоформираних римокатоличких политичких нација, Хрвата и Украјинаца, као кандидата за конвертирање у католицизам, али и код Бјелоруса, од којих се покушава креирати словенска нација одвојена од руског народа и православља.
Примјер креирања католичког сурогата словенског књижевног језика и словенског римокатоличког религијског речника хибридне хрононимије назива мјесеци је хрватски језик хрватске хибридне нације, креиран у Аустроугарској на дијалекту српског језика, у југословенској језичкој политици. Као што је на руским дијалектима на простору данашње Украјине под аустроугарском окупацијом формирана основа украјинског језика којем је додата хрононимија мјесецослова на народном језику, а који је довршаван у Совјетском Савезу.
У католичком креирању словенских дијалекатских књижевних језика стратегија се заснива на супротстављању нових језика словенским историјским језицима. Примјер су хрватски језик код кога су уведени словенски називи мјесеци, и словеначки језик код кога је задржан јулијански мјесецослов, јер раздвајање од јулијанских назива мјесеци, као православног предања и симбола царизма, није било од значаја код германизованих Словена у Аустријској царевини на генетској и говорној германској граници.
Сијечањ, травањ, липањ, српањ, листопад, студени су старословенски називи мјесеци, а такозвани хрватски називи мјесеци: вељача, ожујак, свибањ, коловоз, рујан, просинац сачињени су у програму аустрославистичког креирања хрватског језика. У XVIII вијеку у католичким колонијама на простору данашње Хрватске су постојала два скупа српских назива: штокавски и кајкавски (Загреб са околином). У њемачком славистичком Илирском покрету за формирање хрватског језика и народа, из словенске књижевности су узети називи мјесеци, а увео их је њемачки филолог Ludwig Gay (срб. Људевит Гај), креатор хрватске латинице и предводник Илирског покрета, чији је програмски наставак Југословенски покрет. У гласилима „Даница илирска” и „Новине илирске”, у другом броју „Данице” 1837. године Ludwig Gay је објавио уводни текст „Илирска дванајст мјесецах имена” у којем је истакао супериорност старијих штокавских назива. Данашњи систем назива усталио се половином XIX вијека у југословенском језичком програму (Maretić 1897: 241–242; 1999: 218-220).
Мјесецослов јулијанског календара има назначење преласка из паганске у хришћанску културу календара, из простог племенског у развијени друштвени поредак, култивисања календара према историјским личностима и именима божанстава, а не према законима природе и простој хрононимији. Јулијански календар је прихватила Црква. Васељенски Сабори нису мијењали називе јулијанског мјесецослова. Хришћанско прихватање јулијанских назива мјесеци неупућени могу схватити као прихватање паганског предања и недоследност учењу цркве, али, поштовањем имена Јулија Цезара и Октавијана Августа у јулијанском календару поштујемо симбол успостављања царске власти као почетка испуњења библијског предања власти краљева као Божијих помазаника, оствареног у пуноћи у новозавјетном Новом Риму Ромејског царства у сврху мисије Цркве.
Називи мјесеци по промјенама вегетације дјелују „природно“, а на народном језику имају и значај очувања националног језика, али у календару као културној категорији, називи мјесеци су важнији за вјерски и национални идентитет од самог језика, посебно од мјесецослова хрононима и вегетације. Наиме, јулијанске називе мјесеци по именима царева не треба мијењати, али ако би мијењали називе мјесеци назване римским редним бројевима и паганским божанствима, онда би те мјесеце требало назвати именима хришћанских светаца и празника, а не називима метеоролошких и вегететативних промјена у мјесецу. Треба очувати календарски континуитет јулијанског јеванђеља – јулијански мјесецослов назначења хришћанског календара; а када бисмо мијењали јулијански мјесецеслов, онда мјесеце треба именовати именима хришћанских Светих царева, Светих отаца и хришћанских празника, који ће у хришћанском мјесецослову, са називима царских мјесеци, Јула и Августа, представљати предање промисла Божијег у христијанизацији човјечанства.
Огњен Војводић 