Пише: Огњен Војводић
Мјесеца маја, не зна се тачно којега мајског дана, 1780. године рођен је на Космају први популарни српски романописац, филолог, Милован Видаковић (1780 – 1841). Српски књижевници и читаоци назвали су Милованa Видаковићa „српским Валтером Скотом“, по популарном шкотском писцу, због сличне тематике, епских витешких романа. „Тек што је какво Српче или Српкиња дорасла да може књиге читати, већ је Видаковића у руке узела. Свака класа радо га је читала“ – записао је српски књижевник Јаков Игњатовић. Романи Милана Видаковића представљају почетак жанра епске фантастике у модерној српској књижевности.
О животу Милована Видаковића највише се сазнало из његове Аутобиографије, објављене 1871. године, тридесет година после смрти писца, коју су критичари оцјењивали као највредније књижевно дјело Милована Видаковића. Видаковић потиче из имућне домаћинске породице Космајског краја, која је као многе српске православне породице морала од османске окупације да избјегне у Аустријску царевину. Пред опасношћу рата између Османског царства и Хазбуршке монархије, који је почео 1788. године, бројне српске породице Космајске области прешле су у Хабзбуршку монархију. Тако је будући романописац и филолог могао да се школује у Аустријској царевини у престижним школама. Године 1799. почео је похађање гимназије у Сегедину, гдје је завршио трогодишњи курс граматике. Једну годину је боравио у Темишвару, а затим опет у Новом Саду. Године 1805. објавио је своју прву књигу, Историју о прекрасном Јосифу. Након гимназије у Новом Саду, 1805/06. похађао је течај филозофије у Сегедину. На студије филозофије и права отишао је у Кежмарк (данас у Словачкој) 1807. године. Видаковић је 1809. забележен у Кежмарку у списку претплатника Историје Синдипе философа као јестествених (природних) наука слушатељ. Радио је као предавач у Српској православној гимназији у Новом Саду од 1817. до 1824. године, а потом је до своје кончине живио од давања приватних часова и прихода од својих романа. Као приватни учитељ био је наставник дјеци угледних српских породица а која су постала значајне личности српског народа, као Ђорђу Стратимировићу, српском војсковођи и племићу, синовцу митрополита Стефана Стратимировића, као и познатом српском писцу и политичару, Јакову Игњатовићу, родоначелнику српског модерног романа.
Видаковић је објавио седам романа: Усамљени јуноша, Велимир и Босиљка, Љубомир у Јелисијуму, Касија царица, Силоан и Милена, Љубезна сцена у веселом двору Иве Загорице и Селим и Мерима. Први роман „Усамљени јуноша” објављен је у Пешти 1810. године. Двије године касније објављен је и други Видаковићев роман, „Велимир и Босиљка”. Потом пише роман „Љубомир у Јелисијуму”, који је био својеврсна књижевна трилогија, коју је штампао и објављивао од 1812. до 1823. године. Међутим, Видаковићева трилогија је постала више од популарног романа – медијум повјесне полемике у српској књижевности и филологији о смислу и сврси књижевног језика, расправе о примјени колонијалне културне политике разграђивања српског књижевног језика и одбрани континуитета изграђеног српског књижевног језика. Романи Милована Видаковића су били негативно критиковани од српских идеолошки настројених интелектуалаца и филолога због „старинског“ стила, али разлог негативних критика је била колонијална културна политика њемачке славистике (аустрославистике) колонизације српског језика, спровођене у континуитету католичке колонијалне културне политике на Балкану.
Милован Видаковић је био књижевник и филолог. Писао је полемичке текстове о актуелним питањима језичке политике и филологије. Својим полемикама постао је познат у свијету славистике када се супротставио њемачком југословенском језичком програму колонизације српског језика. Германска славистика је у југословенском језичком програму спроводила распарчавање цјеловитости српског језика и разградњу српског књижевног језика као фактора кохезије и континуитета српског језика. Циљ њемачке колонизације српског језика био раскид континуитета српског књижевног језика и одбацивање српског књижевног језика, и формирање простог „народног“ српског књижевног језика у програму колонијалне категоризације српског народа на руруални речник и руралну природу послова. Аустрославистчка канцеларија је са српским сарадницима у Аустријској царевини израдила главне граматичке радове за кодификовање дијалекатског и колоквијалног говора као српског књижевног језика, и организовала пропаганду против српског књижевног језика и српских културних дјелатника који нису хтјели одбацити књижевни језик и постојеће српско ћириличко писмо.
Аустрославистичка колонизација српског језика је у српском народу представљана у форми српског фолклора – као реформа српског језика и писма коју спроводи самоуки даровити филолог, Вук Караџић, са својим српскм саборцима који „народни“ језик ослобађа од „наметнутог“ књижевног језика грађанске класе, аристократије и цркве. В. Караџић је био избјеглица од отоманске окупације у Аустријску царевину гдје је врбован за сарадника аустрославистичке канцеларије у југословенском језичком програму, као одговарајућа друштвена категорија будући условљен својим материјалним стањем, нестручношћу и одређен својим идеолошким ставом. В. Караџић је у колонијалном културном програму аустријске славистике, назване „реформа српског језиака и правописа“, сакупљао рурални речник, „народне“ просте ријечи, простачке изразе, турцизме и туђице свих страних језика које су негдје коришћене у српском језику, као језичку грађу за кодификовање „народног“ српског књижевног језика као антипода постојећем изграђеном српском књижевном језику. Такву језичку стратегију њемачке колонизације српског језика је обзнанио као српски сарадник аустославистичке канцеларије, Вук Караџић, у предговору своје „Писменице“, наодећи да српски књижевни језик треба да буде одређен говором сеоске просте већине „Срба који живе по селима далеко од градова“.
У програмским нападима у српској штампи на српске угледне културне дјелатнике, од стране српских сарадника аустрославистичке канцеларије, нападан је и Милован Видаковић. Позната је у историји српске књижевности и филологије књижевно-филолошка полемика Милована Видаковића и Вука Караџића, започета Караџићевом негативном критиком Видаковићевог романа. Данас би Караџићева критика била неозбиљна и нестручна, приказ непознавања смисла романа као књижевне форме, простачко исмијавање имагинације писца, занемаривање контекста и слободе умјетничког израза.
Аустријски српски сарадници су негирали квалитет романа Милована Видаковића и ради прогона из српске књижевности тема и ликова грађанског друштва и аристократије, о којима је Милован Видаковић писао. Наиме – ради разградње језичке и опште културе српског друштва свођењем српске књижевне културе и тематике на „реализам“ руралног живота, на сеоску средину и сеоски сталеж, на језик руралног речника за руралне послове.
Циљ њемачке колонизације српског језика је био и деградирање и разградња српске грађанске класе и аристократије, као друштвене и културне конкуренције германској аристократији и култури, за шта су коришћена политичка средства класне борбе „сељаштва“ против аристократије и грађанске класе, а преко прогона језика српске грађанске класе и аристократије, као средство класне борбе против грађанске класе и аристократије, а посебно против православног свештенства.
У програмском деградирању српске књижевности аустрослависти су агитовали и против хришћанских тема у српској прози. Објекат антихришћанске агитације у српској књижевности су били и спјевови Милована Видаковића о библијским догађајима и личностима, који су били популарни у хришћанском српском грађанском друштву. Аустрославистичка канцеларија је афирмисала српске атеистичке агитаторе, који су били маргинална група српског друштва, ради јавног изражавања непријаељства према православној цркви, вулгарног омаловажавања вјерских тема у српској прози и уопште против православне културе српског народа. Германска славистика је у колнизацији српске културе, и као католичка колонијална културна политика Аустријске царевине, користила српске присталице просветитељског позитивизма против православне културе српског народа. Српски сарадници аустрославистичке канцеларије у „реформи српског језика и правописа“, били су радикалнији од европских позитивиста у примјени агенде атеистичког просветитељства на српску културу, а који су у савременој српској културној политици су представљени као борци за српски језик и правопс, као Доситеј Обрадовић, Саво Мркаљ, Вук Караџић, Ђура Даничић.
Милован Видаковић се залагао за ослобађање српског језика од турцизама и германизама, јер је српском језику под петовјековном османском окупацијом наметнуто много турских ријечи, а српском народу под аустроугарском окупацијом наметани су германизми и романизми, због чега је било потребно ослобађати језик од наметнутих страних ријечи и враћати у живот потиснуте српске словенске ријечи. Међутим у аустрославистичкој „реформи српског језика и правописа“ из српског језика су уклањане српске ријечи и словенска научна терминологија, чиме је српски језик одвајан од словенске основе језика и српског књижевног језика, а у српски језик су програмски увођени турцизми и туђице иних језика, а као научна терминологија уведена је терминологија латинске схоластике. Германска језичка политика одвајања српског језика од словенске основе и словенских језика а увођење турцизама и иних ријечи страних језика био је интерес и исламског империјализма османске окупације Балкана, припајања српског језика, као језичког конгломерата, туркофоној породици језика ради разлагања српског језика у туркофоним језицима, то јест то је био интерес германског и исламског империјализма на Балкану и према словенском свијету
Разлог Караџићевих критика Видаковићевих романа је било и Видаковићево противљење њемачком језичком програму упрошћавања српског ћириличког писма, а залагање за цјеловито ћириличко писмо као континуитет српске књижевности и писмености. Аустрославистичко просто гласовно (фонетско) српско ћириличко писмо је креирано као прелазно писмо на латинични еквивалент, то јест креирано према хрватској фонетској латиници формираној према мисионарским моделима писама латинске славистике у римокатоличкој мисији на простору Далмације. Заправо, као средство припајања српског језика словенским језицима латинске писмености. Аустрославистичка пропаганда је преко српских сарадника, Вука Караџића и Ђура Даничића, нападала Милована Видаковића због коришћења књижевног српског језика и због тога што као популаран писац није прихватао аустрославистички сурогат српске ћирилице.
ВИДАКОВИЋ И ДОБРОВСКИ
Поводом полемике са В. Караџићем, представником аустрославистичке реформе српског језика, Милован Видаковић је упутио писмо ауторитету и оснивачу европске Славистике, филологу Јозефу Добровском (1753 – 1829), чешком слависти и писцу чешке граматике, са питањем: „да ли је добро српски књижевни језик на прости језик сводити“, као у аустрославистичком кодификовању дијалеката и колоквијалног говора као српског књижевног језика.
Јозеф Добровски је за норму кодификовања српског књижевног језика предложио средњи стил, stylus medius, како је написао, средњи слог као норму књижевног језика за узвишеније предмете („Еs muss doch auсh eine edlere Sprache für erhabenere Gegenstände geben“); средњи стил који представља средњи пут („еin Mittelweg“) који би се, с једне стране, приближавао разговорном језику („der Umgangssрrache“), а са друге, древном литургијском језику.“ Добровски је добро одговорио Видаковићу на питање и поред осталог у писму написао: „Мени се не допада да се Срби спусте до простог језика. Мора бити и отменијег језика за узвишеније предмете. Ваљало би, идући средњим путем, створити stilus medius („средњи слог“), који би се приближавао и старом црквеном и дјелимично и разговорном језику.“ (цитирано према преводу А.Белића).
Дакле, Милован Видаковић је био подржан од ауторитета славистике о питању критеријума кодификовања српског књижевног језика. Милован Видаковић је писмо Добровског објавио у предговору трећег дијела свог романа „Љубомир у Јелисијуму” 1817. године. Подржан од Добровског, Видаковић је написао словенску граматику као основу српској граматици, коју је завршио почетком 1817. године, а потом је написао и српску граматику Граматика серпска (Пешта, 1838).
У предговору своје Граматике Милован Видаковић је писао о неопходности Граматике за сваки језик, али, и о проблематици граматизације “народног језика“ као књижевног језика. Наиме, о кодификовању самог дијалекта и колоквијалног говора као књижевног језика, као начину разградње једног језика на дијалекте као посебне националне језике и раскида са речником вјековима грађеног књижевног језика, што је била пракса германске славистике у колонизацији словенских језика и народа. Указао је на потребу кодификовања изграђеног култивисаног књижевног језика као континуитета и кохезивног фактора једног језика, да се један језик дијељењем на дијалекте не би рашчланио на више племенских “језика“ који ће бити проглашени посебним “језицима“ политичких нација. Такође, Видаковић је у предговору нагласио да је Граматику писао као модел Граматике, коју треба усавршавати у континуитету књижевног језика. Граматика Милована Видаковића је значајна и због словенске језикословне терминологије која је тада коришћена у словенском свијету као стандард (напримјер, називи падежа: Именителный, Родителный, Винителный, Творителный, Сказателный… умјесто: Номинатив, Генитив, Вокатив итд.), али која је данас многим словенскима народима, као и српском, непозната због наметнутог речника латинске научне терминогологије и латинске схоластике преко усвојене германске славистичке језичке политике.
Јозеф Добровски је сматрао да српски народ заслужује култивисан књижевни језик. Добровски је био против раскидања са српским књижевним језиком и категоризације српског језика у „сељачки стил“, како је било аустрославистичко кодификовање српског књижевног језика под руководством аустријског слависте, цензора словенске штампе у Аустријској царевини, Бартоломеја Копитара, у изведби српских сарадника попут Вука Караџића. Моћна мисија монархије католичке културне политике и германске славистике није слушала ауторитете језичке науке, чешког пријатеља српског народа, Добровског, него мисионаре разградње словенских језика и прогона православне писмености словенских народа.
У завичају Милована Видаковића се 26 година одржава културно-умјетничка манифестација, Дани Милована Видаковића, са благословом владике шумадијског, на празник Светих апостола Петра и Павла, у порти цркве Светих апостола Петра и Павла у Неменикућама. Манифестација, у организацији ЦО неменикућске, ГО Сопот, Библиотеке Града Београда и Одељења Библиотеке Милован Видаковић Сопот, окупља књижевнике, глумце, музичаре, сликаре, и представља прави духовни одмор на благословеном мјесту благородне шумадијске земље, али представља и прави примјер обнове културе континуитета и поштовања значајних књижевних дјела и књижевника који су скоро два вијека из идеолошких и политичких разлога били прогнани из српске лектире. Дани Милована Видаковића би требало да буду и симбол почетка обнове развоја српског књижевног језика, који је караџићевском аустрославистичком „реформом“ сведен на стихију спонтаног и колоквијалног говора, на функцију преношења речника реалија руралног и урбаног говора – без потребе за стваралачким изграђивањем културе књижевног језика и стила.
Огњен Војводић 
1 Comments