Огњен Војводић
ПАПСКА ПОЛИТИКА ПОМИРЕЊА
Нова глобална геополитичка подјела свијета, објелодањена ратом у Украјини, представља повратак војној и вјерској, политичкој и идеолошкој равнотежи човјечанства. Религијску равнотежу свијета у средњем вијеку је пореметило издвајање римског патријарха, папе, из хришћанске цркве у племенско-политичку религијску установу са самопроглашеним вјерским кодексом римокатолицизма по којем римски папа представља и врши власт суверена свијета. Од када је, одбраном европских народа од римокатолицизма, папска држава сведена на границе Ватикана, до данас, када се у свијету успостављају односи религијске равноправности, папство своје претензије није задовољило поглаварством у римокатолицизму. Данас папство, лишено војне моћи и права позивања у вјерске ратове, стратегију суверена свијета промовише као pax papalis «папски мир», помирење свијета под папским патернализмом, свјетски мир у папском поретку под папским покровитељством. Папски позиви на помирење „посвађаних“ народа и држава свијета, од Украјине до Уганде, од Србије до Сирије, сада посебно активни у Украјини и на Балкану гдје је римокатоличка мисија поставила основе религијског раздвајања словенског народа, представљају примјер папског прозелитизма – помирења под папским приматом и благословом. Прихватање папског позива на помирење, на посредовање римског папе у помирењу држава у рату или појединаца личном сукобу представља признавање „папског примата“ и улазак у програм папског прозелитизма. Папски посланик „помирења“ управо се упутио у Москву, после посјете Кијеву, а папско неизјашњавање о статусу такозване државе Косово представља посебан програм римокатоличке мисије према српском православним народу.
КОСОВСКА КАТОЛИЧКА МИСИЈА
Нови наратив римокатоличке мисионарске манипулације у програму прозелитизма према православном српском народу јесте политичко подилажење српском народу наводним непризнавањем „државе Косово“ од државе Ватикан (јужне српске покрајине окупиране од атланско-албанске алијансе). У том прозелитском програму Србима се предочава да држава Ватикан поштује међународни правни поредак, политички и историјски интегритет и суверенитет Србије, а због чега би Срби и Србија требало да буду благодарни Ватикану и римском папи. Заправо, зато би држава Србија (у којој живи 3 одсто римокатолика) требало да папу позове у посјету која је протекле двије деценије често најављивана од влада и владика ватиканске проевропске профилације, а од православног народа и ревносног свештенства оспоравана као папски програм пастирско-политичког прозелитизма.
Према одређеним сазнањима, став неизјашњавања Ватикана о статусу такозване државе Косово је договорен са српским пропапским црквеним и прозападним државним званичницима после окупације Косова и Метохије – да се не би прекидала сарадња са Ватиканом српских државних и црквених званичника у процесу спровођења југословенског пројекта, да се у српском народу не би обнављали односи са руском православном црквом, као најутицајнијом православном црквом најбројнијег православног народа, да се српски народ не би потпуно вратио православном предању и непосреднијој саборности православног словенског свијета, а прекинуо континуитет католичења православног српског народа у којем је примаран програм папских посјета. Наводно непризнавање такозване државе Косово од стране Ватикана представља и политичку подршку проевропским партијама Србије и пропапским црквеним званичницима у процесу вјерских евроатлантских интеграција. После окупације Косова и Метохије све Владе Србије су припремале посјету римског папе Србији, предсједници и премијери Србије су посјећивали Ватикан и одушевљено објављивали да Ватикан не признаје такозвану државу Косово креирајући политичку климу у Србији за посјету римског понтифика.
Познавалац политике папског прозелитизма и уопште Ватикана, академик историчар Драгољуб Живојиновић је о односу Ватикана према `самопроглашеној држави` Косово рекао да је Ватикан у Хрватској због хрватске политике протјеривања православних Срба изгубио 500.000 потенцијалних католика, па је папа Франциско опрезнији када је посриједи однос према православљу. „Ватикан је велики губитник последњих ратова на Балкану. Током рата и Туђмановом политиком протјеривања Срби су отишли из Хрватске. То значи да су они изгубили потенцијалне католике, који би за десет или 20 година били поунијаћени и постепено преведени у римокатоличку веру.“ Академик Живојиновић процјењује да је могуће да је папино интересовање за опстанак малог броја римокатолика на Косову и Метохији нешто што га спречава да донесе одлуку о признавању Косова. „Признавање би се, вероватно, завршило катастрофом за то мало католика који живе по градовима, а већ их је велики број са Косова отишао у Хрватску.“ Он напомиње да не постоји „папски докуменат који би био јасан и на основу којег би могло да се каже да се папа јасно изјаснио о односу према православљу или Косову“.
Ватикан се није изјаснио о признавању такозване државе Косово, али је папа именовао „косовског бискупа“ – Албанца и пројектовао Косовску католичку цркву. Папа Франциско је 5. септембра 2018. подигао апостолску управу као нову бискупију и именовао Додеа Ђерђија за њеног првог дијецезанског бискупа. Следеће године после постављења, јула 2019. „косовски бискуп“ Дод Ђерђи је са надбискупом барским Зефом Гашијем са свештенством служио мису у православном храму Светог Николе у Новом Брду. Миси је присуствовао и директор приштинског Завода за заштиту споменика културе, Исмет Хајрулах. Миса је одржана поводом албанских дана дијаспоре. Јавност је о догађају обавијештена преко гласника Римокатоличке бискупије у Приштини. Претходно је Археолошки институт Косова вршио радове на темељима храма Светог Николе, без дозволе и знања Српске православне цркве. Археолошки институт Косова, противно законским одредбама, извео је радове на православној цркви у Новом Брду уз финансијску подршку њемачке амбасаде у Приштини. Крајем маја амбасадор Кристијан Хелт и Рамуш Харадинај прогласили су завршетак радова „на католичкој цркви”.
Епархија Рашко-призренска Српске православне цркве је саопштила да „служењем мисе на темељима православног храма римокатоличка Бискупија косовска нарушава коректне међувјерске односе на Косову и Метохији и политизује баштину СПЦ која је Ахтисаријевим планом управо на предлог наше Цркве укључена у специјалну заштићену зону уз сагласност представника косовских Албанаца. Говори на јучерашњој миси не доприносе међуверским односима Православне Цркве са Римокатолицима и СПЦ ће морати да покрене ово питање са представницима Ватикана.“
Исте 2019. године предсједник Србије је посјетио папу Франциска и после посјете изјавио „да би волео да папа посети Србију, али, за то је потребна сагласност СПЦ, као што знате, тако да је то питање за нашу цркву“. Знамо да је на то питање актуелни српски патријарх неколико пута јавно дао потврдан одговор – да би волио да римски папа посјети Србију и да је од папе чуо многе мудрости. У контексту и континуитету косовске католичке мисије, актуелни премијер Црне Горе, албанске народности и исламске вјероисповијсти, посјетио је римског папу и позвао папу да посјети Црну Гору, као што су то радили претходни предсједници и премијери Црне Горе, православни само по матичним књигама прађедова.
Папа формално није признао државу Косово али прима посјете албанских вођа окупираног дијела српске државе као легитимне званичнике такозване државе Косово. Државу Ватикан и папу су посјетили скоро сви званичници такозване државе Косово, као и ратни лидер независног Косова, који је као муслиман у својој радној соби био поставио своју фотографију са папом Војтилом. Традицију посјета папи су наставили актуелни званичници ткз. државе Косово, од којих су се поједини представљали као католици иако су исламисти који формирају исламистичку државну творевину из које прогоне православне хришћане. Такву традицију је наставио и актуелни предсједник такозване државе Косово, иако исламиста и идеолошки комуниста, који је овог мјесеца посјетио Ватикан и папи поклонио монографију српских средњовјековних цркви Косова и Метохије као албанско историјско наслеђе.
Национална албанска агенда је племенска политика – многи политколози кажу да је албански народ у „предполитичком периоду“, можемо рећи на нивоу номадског племена које у својим државним творевинама отима и присваја простор и повијест других народа и држава. Албански католици и комунисти, исламисти и атеисти имају исту идеологију племенске политике против иноплеменика, док нови српски политички национализам није ни племенске природе нити вјерских вриједности – разлог његовог религијског релативизма није јединство српског народа него равнодушност према религији и просте потрошачке потребе.
ПРИРОДА ПАПСКЕ ПОСЈЕТЕ
Папске посјете су, поред редовног римокатоличког обиласка пастве, и редовна римокатоличка прозелитска пракса према православним народима, посебно народима пораженим од војне евроатлантске алијансе, или у опасности од евроатлантске или исламске инвазије, као што је сада српски народ на Косову и Метохији у непосредној опасности од исламске инвазије инструментализоване од евроатлантске алијансе у сврху евроамеричког експанзионизма. Или, као што је сада православни народ у Украјини препуштен ратним страдањима и немилости актуелне антихришћанске власти.
Потсјетимо се сажето повијести папизма. Од петог вијека папство се поступно издваја у засебну политичко-вјерску институцију. Почасно право „првог међу једнакима“ додијељено је римском патријарху на четвртом Васељенском сабору у Халкидону 451. године, као правно-политичка надокнада владарском првенству Рима послије премјештања царске престонице на Босфор, нови Рим – Константинопољ, као и због израженог паганизма у европским народима и због честих напада варварских племена на Рим. У десетом вијеку папство је издвојена институција са самопрокламованим вјерским кодексом. Послије слабљења црквене и царске моћи Константинопоља, „папство“ је преиначило догме Васељенских Сабора, према политичким потребама папизма као персонификације војно-вјерске римокатоличке европске алијансе. После и формалног одвајања од матичне Источне Цркве у ХI вијеку, римски патријарх – папа се самопрогласио првосвештеником, што знамо из историје папског прозелитизма; потом се крунисао круном политичке непогрешивости и власти, што знамо из историје “крсташких“ похода, а затим се самопроглашени суверен свијета, „непогрешив“ у вршењу војне и вјерске власти, прогласио царем учености, неприкосновеним у области науке, што знамо из историје ломача. Догма о папском примату, праву на васељенску власт римског папе, заснован је и на погрешном и политичком папском тумачењу ријечи Господ апостолу Петру, после Петровог покајања, коме је Христос према папском тумачењу дао посебно право на вјерску и политичку саборност са патријаршијском престоницом у Риму – римокатолицизам, из чега је изведен и римокатолички догмат о непогрешивости римског папе, као Христовог намјесника на Земљи.
Тако је папизам је постао прва политички и вјерски догматизована доктрина права на контролу духовног, државног и друштвеног живота човјечанства. Папство је поставило постулат о папском примату, праву римског папе на неограничену васељенску власт, папском правоу на одређивање духовне и политичке саборности свијетa прокламованом као право на евроатлантски екуменизам и експанзионизам. Европска колонијална државна доктрина од тада подразумијева да колонизовани народи признају ‘папски примат’, римокатоличку теолошку теорију о папском праву на „апостолску“ апсолутну политичку и духовну васељенску власт. Године 1870. римокатолички Концил је и формално установио догмат о непогрешивости римског понтифика као Христовог намјесника на Земљи чиме је римском патријарху потврђено право на неограничену земаљску власт, а старом Риму право “римокатолицизма“, мисије духовне и политичке саборности свијета, црквене централе која даје државно и духовно право народима на оснивање држава и цркава, крунисање владара и рукополагање свештенства.
Римски папа од тада више није само поглавар једне религије са којом нека држава и неки државник могу успоставити равноправан однос толеранције, већ самопроглашени суверен свијета који себе сматра сувереном свих држава и народа свијета. Према римокатоличкој теолошкој теорији, папа је суверен свијета, а држава Ватикан алегорија једне свјетске папске државе, стога сусрети православног свештенства и политичких представника православних народа са папом увијек представљају чин признавања пастирског и политичког поглаварства римског папе (осим сусрета државних службеника ради сарадње на нивоу уређивања међудржавних односа). Папске посјете државама и народима имају димензију духовне дипломатије – римокатолоичку дипломатску духовну доктрину обавезујућу за државу домаћина папине посјете – према којој је држава домаћин обавезна поштовати уговора са Ватиканом у римокатоличком тумачењу уговора. Зато је одлазак у Ватикан или позивање и дочекивање папе увијек признавање вјерског и политичког „папског примата“, а одрицање православне црквене суверености и хришћанског Светог Предања, као и одривања дијела државне суверености у корист римокатолицизма. Папска посјета римокатоличким и иним народима представља пастирски обредни обилзак папске пастве – католичке која у континуитету поштује “папски примат“, као и конвертити из православља који први пут позивају папу у посјету. Према учењу римокатолицизма, позивање папе у посјету од стране политичара представника православних народа представља прихватање програма папских политичко-пастирских посјета као чин признања папског државног и духовног патернализма.
ВАТИКАН И ЈУГОСЛАВИЈА
Југославија је католички колонијални геополитички и вјерски прозелитски пројекат који је спроводила Аустроугарска монархија, а који је, као посебан политички пројекат, спроведен после распада Аустроугарске 1918. године. Сврха југословенског пројекта је била европска културна колонизација словенског становништва Балкана, германизација и романизација јужних Словена – примарно српског народа као најбројнијег народа који је насељавао простор од германске говорне границе до грчког говорног простора. Програм римокатоличког југословенског прозелитизма је пројектован у могућим мисионарским варијантама – превођење српског народа у римокатолицизам под повјесним називом српског народа, и превођење српског народа у креирану католичку словенску новоименовану хибридну хрватску политичку нацију.
Католичка култура је била константа културне политике Краљевине Југославије, а потом и Социјалистичке Југославије под влашћу Комунистичке партије Југославије на челу са хрватским комунистом католиком Јосипом Брозом Титом. У континуитету католичке косовске мисије у Југославији, значајан је податак који је академик историчар Миодраг Екмечић навео у једном чланку, да је папски нунције у СФР Југославији 1968. године честитао предсједнику Југославије Јосипу Брозу за чврсто држање у Чехословачкој кризи и предложио да свој прозападни став појача давањем статуса републике српској покрајини Косово и Метохија. Шест година касније Јосип Броз је послушао папски предлог и у Уставу 1974. године у Р. Србији прогласио двије Аутономне покрајине АП Војводину и АП Косово и Метохију, са статусом федералних јединица и са елементима државности.
Ватикан је у Другом свјетском рату, заједно са фашистичком Италијом и нацистичком Њемачком, политички подржао распад Краљевине Југославије и формирање католичке нацистичке Независне државе Хрватске која је спровела геноцидни погром над српским и јеврејским народом. Држава Ватикан је прва признала право сецесије Словеније и Хрватске из СФР Југославије и покренула њихово међународно признавање, пошто је хрватска Скупштина из Устава избрисала српски народ као конститутивни, чиме је Ватикан благословио почетак ратног разарања и друге Југославије и прогон православног народа са простора Р. Хрватске. Зато се сваки хрватски предсједник приликом прославе дана хрватске државности захваљује сваком новом папи „за несебичну помоћ у међународном признавању Хрватске“.
Заједно са Ватиканом, и Њемачка је подржала сецесију Словеније и Хрватске из Југославије, али, због наслеђа Њемачке као изазивача Првог и Другог свјетског рата (злочина против мира) и геноцида које је спроводила, њемачко признавање Хрватске и Словеније не би имало морално-политички кредибилитет без подршке Ватикана, вјерског вође Вашингтон-Ватикан антикомунистичке атлантске алијансе у рушењу Совјетског Савеза.
Ватикан је тако трећи пут у 20. вијеку повео крижарски рат против православних Срба и предао српски православни народ, као јеретике, суду евроатлантске инквизиције. Данас Ватикан, језуитском стратегијом, подводи српски народ протјеран у ужу Србију наводним непризнавањем “државе Косово“, ради превођења у римокатолицизам, што је примјењена и на ужу Србију стратегија нацистичке Независне државе Хрватске, прокламована од хрватског министра од хрватског министра вјера НДХ у пројекту холокауста: „Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо покатоличити и претопити у Хрвате“.
ДАНАЈСКИ ДАРОВИ ВАТИКАНА
У одређеним политичким околностима, потписивање споразума са НАТО-м би се могло оправдати као повлачење пред надмоћнијом војном силом ради физичког опстанка народа, али потписивање пакта са папом представља одрицање и духовне суверености народа и државе. Добровољно признавањe папског патернализма, који је персонификација евроатлантског екуменизма евроатлантске војно-вјерске моћи, политички је погубније од добровољног пристанка на војну окупацију. Залог ослобођења од војне окупације је очување духовне слободе, вјерског и повјесног права на ослобођење отаџбине и после дуговјековне окупације, а признавање ауторитета папства подразумијева пристајање на политичко и вјерско подаништво, на одрицањe од права на ослобођење од окупације. Учлањење у унију народа и држава папског пастирског похођења представља признавање папског права на католички колонијализам као инквизиторски евроатлантски интервенционизам. Када држава Ватикан даје некоме неко право то су увијек духовни данајски дарови, а посебно православнима које католичка Конгрегација смара јеретицима и које програмски настоји конвертирати у римокатолицизам. Такав примјер данас можемо видјети и у односу државника Србије према званичницима самопроглашене „државе Косово“ – када државници Србије због европских „данајских дарова“ праве споразуме са „косовским званичницима“ признајући „државу Косово“, а Србији одричу политичко и повјесно право ослобођења од окупације.
ВИДОВДАНСКО ИЛИ ВАТИКАНСКО ОПРЕДЈЕЉЕЊЕ
Косовски бој није био само одбрана од османског освајача, већ и одбрана отачаства и вјере од католичког колонијализма и унијатских ултиматума латинске Европе. Средњовјековна стратегија војно-вјерске европске алијансе није се разликовала од актуелне атлантистичке геополитике. Доктрина `свете европске алијансе` и `свете столице` према ваневропским `варварским` народима била је увијек колонизаторска, посебно према православним народима које до данас сматра `шизматицима`. Косовски бој није био континуитет католичких крижарских ратова, напротив, већ одбране хришћанства и словенских народа од латинских и османских освајача, од германског глобализма и исламске инвазије на Балкан. Латински и исламски империјализам су у стратешком савезу од времена латинског и османског освајања и окупирања Јерусалима и Константинопоља, што је био почетак наизмјеничног латинског и исламског окупирања и пљачкања простора православних народа.
У средњем вијеку, као и данас, православље је, као право исповиједање вјере и свједок неканонског самопроглашења „папског примата“, било препрека успостављању једнополарног папског католицизма. Зато је папски прогон православних подразумијевао сва средства која су теолошким теоријима римокатолицизма била оправдана – од јавних ритуалних спаљивања `јеретика` до подстицања номадских исламских племена на освајачке походе на православне народе. Латинска алијанса је инструментализовала исламизам против православних држава као што данас евроатлантска алијанса исламизмом притиска православне и све суверене народе у сврху успостављања једнополарне војно-вјерске атлантистичке глобалне доминације.
У латинско-исламској стратегији напада на православне народе Босфора и Балкана, у периоду припрема напада на Косово и Метохију, према границама православног простора Балкана устоличен je католички краљ Сигмунд Луксембуршки (1368 – 1437) – краљ Угарске и Цар Светог римског царства, маркгроф Бранденбурга, краљ Римљана и краљ Чешке. Краљ Сигмунд је припадао династији Луксембурговаца, био је син цара Карла IV. Краљ Сигмунд је нападао српског Краља Стефана Твртка I Котроманића како би круну српског краља преузела германска католичка династија Хермана Цељског. Сигмунд је био један од организатора католичког сабора у Констанци (1414-1418) на коме је Јан Хус, као противник папизма и римокатолицизма, осуђен на смрт спаљивањем на ломачи.
Краљ Стефан Твртко I (Тврьтко) Котроманић (1338 – 1391), крунисан је у манастиру Милешева, код моштију Светог Саве 1377. године за Краља „Срьблѥмь и Боснѣ и Поморию и Западнимь Странамь“. Као већина српских владара, Краљ Твртко је покушавао да уједини српске средњовјековне државе. Против Краља Твртка папа Урбан V у писму од 14. децембра 1369. пише угарском краљу Лудовику I, да краљ Твртко „иде мрским стопама својих претходника, и подржава и брани јеретике у тим крајевима (Босни), који се са разних страна свијета сливају (у Босну) као у какав смрдљив сливник“. У том периоду папство је појачавало кампању за покретање крижарских католичких похода на балканске „јеретике“. Католичка кореспонденција указује на босанске јеретике и патарене. Католички Краљ Лудовик I у писму из 1358. године спомиње „јеретике и патарене у нашој краљевини Босни“. У католичкој кампањи на Балкан, 1387. године на угарски престо је, дакле, постављен Сигмунд Луксембуршки, који је напао противнике папства, међу којима и Краља Твртка Котроманића и кнеза Лазара Хребељановића.
Кнез Лазар је био принуђен пред Косовску битку да призна власт католичког Краља Сигмунда – под ултиматумом католичке кампање и пред нападима османских освајача, чији би заједнички завојевачки подухват потпуно поразио православну Кнежевину и укинуо сваку државну и вјерску независност српског православног народа. (Деспот Стефан Лазаревић је осветио оца побиједивши војску Сигмунда Луксембуршког у боју код Никопоља, као војни савезник османског султана Бајазита, после чега је Сигмунд босанску Сребреницу предао на управу деспоту Стефану Лазаревићу и позвао Деспота Стефана у Витешки ред Змаја, као војни савез отпора османским освајачима али и савез приближавања римокатолицизму).
Истом стратегијом је касније Цар Константин XI Палеолог Драгаш био условљен од латинске алијансе признавањем папског примата за добијање војне помоћи у одбрани од османских освајача. Када је Цариград 1453. године потпао под османску опсаду (пошто је православно Источно римско царство претходно ослабљено полувјековном латинском окупацијом Константинопоља), европска алијанса је војну помоћ Цару Константину XI условила признавањем папског примата. Цар је под отоманском опсадом Цариграда, да би сачувао Град од освајања и народ од покоља, потписао одређене папске услове надајући се обећаној војној помоћи. У Констатинопољ под османском опсадом је дошло онолико латинских витезова колико је могло да заштити Цара од побуне противника уније, православног народа, свештенства и властеле. Латински витезови су послани у Цариград не да би одбранили Град, већ да би омогућили да Цар у Цариграду погине као папски поданик. У Константинопољу под османском опсадом цариградски патријарх Генадије, свештеници и вјерни народ су у протестним литијама узвикивали: `Боље турски турбан, него папска тијара.`
Османска окупаторска власт је била мање зло за православље од римокатолицизма – под папизмом православље нигдје није преживјело. Патријарх јерусалимске патријаршије је под муслиманском окупацијом имао одређена права, а када су Латини освојили Јерусалим и формирали крсташко краљевство у Палестини, патријарх је морао да напусти град. Када је, предвођен патријархом Арсенијем Чарнојевићем, бјежећи од османске освете након војне интервенције европске алијансе против османских освајача на српској земљи, српски народ стигао на територију римокатоличке царевине, над српским народом је римокатоличка црква спроводила прозелитизам а прелазак у римокатолицизам је био услов за стицање основних људских права.
Политичкој манипулацији по правилу претходи манипулисање на нивоу архетипске и вјерске свијести, спровођење својеврсног историјског инжењеринга. Тако је у сто година југословенства српском народу учитавано преиначено предање Косовског завјета по коме су се средњовјековни српски витезови жртвовали да би заштитили „хришћанску“ Европу, Ватикан и папизам у Риму. Популарна пропаганда о Србима као браниоцима европске цивилизације од „азијатских хорди“ дио је колонијалне кампање европских интеграција, умотане у миље англосаксонског епа, која и после НАТО напада на српски народ и окупације дјелова српске отаџбине и данас налази присталице у српском народу. Заправо, стратешки евроатлантско-исламски савез против српског православног народа траје од османске окупације средњовјековних српских држава. Евроатлантска алијанса је у ослобађању српског народа од османске окупације помагала османским савезницима на Косову и Метохији, у Црној Гори, Македонији, Босни и Херцеговини. Свједоци смо били таквог стратешког савеза у Југославији, као и у ратном распаду Југославије – да је атлантска алијанса помагала муслимане против православног народа, као што данас на Косову и Метохији наоружава и војно помаже албанске исламисте и албанску племенску политику прогона православног српског народа.
Огњен Војводић 
1 Comments