Меша Селимовић о вуковском и Његошевом српском језику

Пише: Огњен Војводић

„Могли бисмо навести прилично писаца који, све до данашњег дана, и до ове, 1966. године противурече Вуку, проглашавајући га кривим за многе наше невоље и муке са језиком. А кад је тако, значи да постоји нешто у том језику што нам не да мира, што нас оставља незадовољним стотину година после Вука, иако се од тог времена много штошта измијенило и у језику и у литератури. Простонародни језик, језик села, „далеко од градова“, није довољан данашњој књижевности. Али он није био довољан ни  Караџићевим савременицима. Не само Његошу који је, у тежњи да мишљу обухвати небо и земљу, тражио сва језичка средства што му их је пружао сав језик до њега, већ ни Бранку (Радичевићу). Није био довољан чак ни самоме Вуку“. Тако пише српски књижевник и филлог академик Меша Селимовић (1910 – 1982) у својој студији За и против Вука о табу-теми српске и југословенске језичке политике, о полазиштима и последицама њемачке аустрославистичке реформе српског језика (коју је аустрофилска српска власт прихватила као српску језичку политику чији је протагониста у српским установама био самоуки српски језикословац Вук Караџић), програмски прикриваних у југословенској држави, а данас вавилонски видљивим у југословенском разграђивању и распрачавању српског језика.

Немачки славистички (аустрославистички) југословенски програм реформе српског језика Књажевина Сербија је под влашћу аустрофилских књажева прихватила као српску језичку политику, Краљевина Југославија је програм уставно установила а Социјалистичка Југославија је изградила културни култ Караџићеве реформе српског језика као курс комунистичке културне политике класне борбе и побједе „народног језика“ над књижевним језиком православног племства, свештенства и српске грађанске класе. Зато је Меша Селимовић, и као академик у СФР Југославији, добитник награде АВНОЈ –а, добитник Његошеве награде, познати и признати романописац, књижевни критичар, лингвиста, партизански првоборац, у Социјалистичкој Југославији тешко објавио своју лингвистичку студију За и против Вука. Меша Селимовић се својом студијом супротставио класној културној комунистичкој „караџићевској“ језичкој политици раскида континуитета српског књижевног језика и разграђивања цјеловитости српског језика. Селимовић је приказао политичку природу такозване „Караџићеве“ реформе српског језика, која је била класна борба културе нешколованог сеоског народа против културе школоване српске грађанске класе. Студиозно је приказао повјесни преглед књижевних и филолошких штива српских писаца као свједочанства континуитета и квалитета српског књижевног језика, одбачених немачко-српском језичком политиком упрошћавања и простачења српског језика.

Као најјачу лингвистичку илустрацију караџићевске језичке политике раскида континуитета српског књижевног језика и редуковања ријечи српског језика свођењем на рурални речник, Меша Селимовић је приказао Караџићев „Српски рјечник протолкован њемачким и латинским ријечима“, објављен 1818. године у Аустријској царевини у програму аустрославистичке колонизације српског језика (штампан у јерменском унијатском манастиру) у поређењу са књижевним језиком књижевних дјела Петра II Петровића Његоша, владике и владара Црне Горе и Брда, савременика њемачке реформе српског јеика. У поглављу о Његошевом и Караџићевом језику приказао је поређењем да су вуковски и Његошев српски језик два различита језичка и књижевна правца који воде “Рат за српски језик и правопис“ од почетка 19. стољећа. Навео је примјере изостављених елементарних ријечи и појмова једног језика у Караџићевом Српском рјечнику. Приказао је природу Караџићевог Српског рјечника, као полазишта политичке класне борбе против књижевног језика школоване грађанске класе и аристокараије, као модела раскида континуитета и културе књижевног језика. „Вуков Рјечник је речник реалија села („далеко од градова“), и мада је веома значајан, мада је постао средство и основа националне културе, он је само оно што је и могао бити: енциклопедија сеоског и сељачког појавног свијеета.“, написао је Меша Селимовић у својој студији.

„Вуковски језик“, српски дијалекатски и колоквијални говор кодификован као књижевни језик у програму њемачке колонизације српског језика коју је српски сарадник аустрославистичке канцеларије, Вук Караџић, представљао је српским државним и вјерским установама као „рат за српски језик“. Његошев књижевни језик представља српски књижевни језик којим је писао Петар II Петровић Његош у континуитету српског књижевног језика и предања православне писмености, а који је после аустрославистичке „реформе“ српског књижевног језика српска карџићевска књижевност одбацила.

Меша Селимовић је поставио питање одређивања стандарда српског књижевног језика – зашто стандард српског књижевног језика није одређен кодификовањем средњег слога, калемљењем културе најизграђенијег дијалекта са књижевним језиком, као што је урађено у свим стандардизацијама језика цивилизованог свијета. Наима, како је српским филолозима предложио и ауторитет славистике, Јозеф Добровски, и како је у својим књижевним дјелима урадио владика Његош. Меша Селимовић је приказао примјере књижевног језика, поетике и филолошких радова српских књижевника који су стварали вјековима прије и у вријеме аустрославистичке реформе, а од савременика реформе посебно приказао Његошев књижевни језик као примјер споја књижевног и “народног“ језика. Наиме, поставио је питање зашто није изабран Његошев књижевни језик као формирани средњи слог за кодификовање српског књижевног језика. 

ДВА ДУХОВНА И КЊИЖЕВНА ПРАВЦА

Однос Вука Караџића и Владике Петра II Његоша представља оличење односа антихришћанске Реформе српског језика и писма и православног предања писмености и књижевности српског језика. Међутим, југословенска језичка и комунистичка културна политика представља владику Петра II Његоша и Вука Караџића као пријатеље по правопису и „народном“ језику, саборце у реформи српског језика и правописа. Однос Караџића и Његоша је програмски погрешно представљан, у школским уџбеницима и стручној литератури књижевна дјела владике Петра II Његоша су сврставана са дејлима просветитељског позитивизма Доситеја Обрадовића који се пошто је напустио монашки чин посветио пропаганди против православља, а о коме је Његош писао као о оруђу против православне Светиње и „благочестија“. Истовремено, у српској културној политици и југословенској језикословној литератури однос Вука Караџића и Доситеја Обрадовића, сабораца против православног предања, програмски се приказује као ривалитет два културна праваца између којих се српски народ опредјељује – између романтизма и рационализма. Заправо, Доситеј Обрадовић је први присталица германске реформе српског језика и писма, увођења „народног“ књижевног језика и сурогата српске ћирилице.

Најбољи Караџићев духовни друг и саборац, био је Караџићев учитељ и ментор, римокатолички мисионар, аустроугарски цензор словенске штампе, агитатор против православне цркве, Бартоломеј Копитар. Зато је Караџић од православне цркве називан „хроми антихрист“, „агент римске пропаганде“, „плаћеник који помаже да се Срби поунијате“, и ,,слијепо оруђе Бартоломеја Копитара.“

У српској савременој културној политицин Владика Његош је приказан као књижевник који је промовисао прости “народни језик“ као књижевни језик, и удаљавање од књижевног језика и предања ћириличке писмености. Његош јесте у књижевним дјелима употребљавао „народни“ језик, као и други српски писци противници њемачке Караџићеве реформе, али не као прости народни говор и мјеру књижевног језика. Меша Селимовић је у студији предочио да је Његошево књижевно дјело погрешно приказано у савременој српској културној полицици као подршка раскиду континуитета књижевног језика и ћириличке писмености. Указао је на политичко сврставање Његошевог књижевног дјела у оквире локалног дијалекта и класног комунистичког књижевног курса. Предочио је очигледну и суштинску супротност Његошевог и Караџићевог књижевног језика.

У комунистичкој културној политици и Његошева биографија је креирана према класној караџићевској  комунистичкој политици у којој Његош није представљан као православни владика и владар династичког дома Петровић Његош који се учио писмености од стрица митрополита Светог Петра Цетињског и најученијих људи свог доба, него као човјек „из народа“ који се у „чобанском дјетињству“ учио писању и читању.

Аустрославистичка реформа српског језика и правописа подразумијевала је и раскид континуитета српског ћирилчког писма и ћириличке писмесности српског народа. Владика Његош је писао српским књижевним језиком и српским ћириличким писмом православног предања писмености. Зато су Његошева књижевна дјела превођена, транслитерисана, на савремени српски правопис, али и поред транслитерације Његошев књижевни језик и речник су савременим Србима скоро неразумљиви, због чега се Његошева дјела штампају са тумачењем и речником непознатих ријечи, обимнијим од самог књижевног дјела. Као и у погледу књижевног језика, програмски је прикривано да је владика Његош штампао књижевна дјела и писао приватну преписку оригиналним ћириличким писмом. Владику Петра II Његоша Иво Андрић је назвао ,,трагичним јунаком косовске мисли“, али Његоша можемо назвати и трагичним јунаком ћириличке православне писмености и књижевног језика, у времену латинске револуционарне реформе српског језика и писма која је прогањала ћириличку писмесност српског народа и успјела у наметању аустрославистичког караџићевског сурогата српског ћириличког писма као писма прелаза на латинични еквивалент према којем је формиран.

Његош као владика и као световни владар ниjе јединство народа видио прво и само у језичком јединству, већ у православном Предању и Косовском завјету као историјском дјелу одбране православне вјере. Владика је и превјерене сународнике позивао на повратак православљу, а не прво језичком јединству, већ свештеном језику и писмености православног предања.

„И када површно прочитамо Његошев и Караџићев текст јасно је да су то два суштински супротна језичка правца и стила. Основна друштвена позиција Вукова била је сељачко-демократска“, написао је  Селимовић указујући да је Караџићево полазиште политичко, а не научно, класно, а не културно, борба за културу сељачке класе којој је припадао, а свргавање језика грађанске класе и аристократије, као класних непријатеља. „Зар је онда чудо што се дуго, веома дуго, у језику наше књижевности задржао вуковски сељачко-патријархални дух“, закључио је Селимовић. Можемо закључити, да Његошев књижевни језик, као најбоље решење за кодификовање српског књижевног језика, није прихваћен од њемачких српских језичких реформатора. Савремена српска књижевност није пошла предањем Његошевог српског књижевног језика, као што није пошао Караџић и његове присталице, као што не иде ни „новоцрногорска“ књижевност антисрпске агенде преименованог српског језика, него наставља караџићевски континуитет кодификовања колоквијалног и простачког говора као књижевног језика.

„Уводећи народни језик у књижевност као инструмент грађанској класи да се културно изрази, он је поставио и основ за њену књижевност“, каже Милан Богдановић за Вука, али је од те чињенице занимљивије да је тој књижевности Вук оставио дух свога Рјечника, своју бунтовну сељачку оријентацију из времена устанка, конкретност мишљења, везаност (само) за видљиви свијет, одсуство жеље и смисла за елевацију, за снове и за тајанство. Дао јој је антејску снагу, али је није пуштао да сувише високо лети. Можда зато у XIX веку постоји низ добрих писаца, али само један Његош.“  

Селимовић је студију писао његошевским аристократским језичким стилом, у чему је сродна Андрићевом есеју „Његош као трагични јунак косовске мисли“. Студија је саткана стилом и слиједом књижевног стваралаштва православних монаха писаца и проповједника, филолога и књижевника, а књижевни језик владике Петра II Петровића Његоша приказан је у последњем поглављу, из којег сам издвоио цјеловито језгро текста. У погледу закључка о степену Караџићевог учинка у програму њемачког колонијалног разграђивања српског језика, логично је претпоставити да је Меша Селимовић тактизирао у односу на комунистичку културну политику и цензуру, да би такву студију уопште могао штампати и објавити у Социјалистичкој Југославији.

Меша Селимовић о Његошевом и Караџићевом језику

„А Његош? Још ни до данас није задовољавајуће испитана посебност Његошева језика, и овај велики пјесник се у том погледу не издваја између осталих. Често се чак везује за дух и суштину наше књижевности, а не уочава се други, другачији пут којим иде његова поетска мисао.“  „Александар Белић (1847. година у нашој култури, Наша књижевност, 1947) каже да је 1847. године Његош дао ,највеће дело наше књижевности на народном језику“. Његошев језик је исто што и Вуков и Бранков језик: ,Наш књижевни језик добио је тако врло даровито осветљење у драмском спеву Владичину, у дубоко националним песмама а тако исто лаким, често несташним лирским песмама Бранковим и у живописној прози Вуковој. Са три стране показано је како се могу на народном језику дати велика књижевна дела, и то у самом почетку наше књижевности на народном језику`. Белић истиче да је Његош „прави представник језика катунске нахије“, и као да се једино у томе разликује од Вука. Он чак каже изричито: „Његош уобличава свакидашњи језик“.

То чудновато неразликовање, изједначавање Његошевог и Вуковог језика произлази, чини ми се, из романтичарског односа, који ни данас није сасвим ишчезао, према тим нашим националним почецима. То Белић изражава прилично несрећно: „И наш лепи језик извио се из груди наших књижевника… И то је био исти језик, који су наши народи вековима обрађивали у својим традиционалним делима.“ И сви су исти: „Место једног Вука добили смо после 1847. године четири Вука од којих је свако својим примером показивао да се само онако како је Вук тражио могу дати велика дела“ (Његош, Бранко, Даничић и Вук). Понављајући Даничићеве речи из 1847. („Онај данас у Славена љепше пише који простије пише. За ту је народну књижевност, за то просто писање од потребе прост народни језик“), Белић каже: „То је она простота у књижевности за којом су толико жудели толики…“И Даничић и Белић вероватно мисле на једноставност, мада кажу простота, али и један и други децидирано тврде да је у Вукову Рјечник оличена стварна суштина и дух српског народа. Очевидна је, како ми се чини, национално-даворијска теза о јединству и идентичности језика свих наших писаца XIX века, а апологија конкретног, свакидашњег, опипљивог, стварног језика код Његоша, и код сваког правог књижевника, имплицира одбијање сваког другог и другачијег језика, сваког другог и другачијег приступа књижевном делу.

Најповршнији увид у Његошев језик, међутим, показаће да је то у основи народни језик, али битно друкчији од Вуковог. То је друга тежња, други мисаони процес, друкчија лексика, други и друкчији стил. Карактеристично је да прва Његошева ријеч у Горском вијенцу, посвета, не постоји у Вукову Рјечнику. Ни друге, после ње: прах (у пренесеном значењу), вијек, гордити се, ни многе друге [жртва, ужас, сваколик, бич тиранах, страва земна, варварске ланце, сталне (челичне) груди, трагически конац, итд.]. Али, није видљива битна разлика само у Посвети. Десетерац Горског вијенца је сасвим друкчији него народни, најчешће без цензуре, без кидања и пада, крепак, цјеловит (Праунука Туркова с Кораном; Да опусте земљу сваколику; Францускога да не би бријега). Његошев стих се не замара, нема клонућа, динамичан је, мисао прекорачује опасно мјесто, вуче је напред жеља да се извикне, одмах експлозивно, своја и особена, далеко од сваког општег места, опште речи, општег ритма.

Ни језик, најчешће и на најуспелијим местима, није вуковски:

Звiезда е црне судбе надъ ньомъ…

Вражъ племе позоба народе…

Маленъ свiеть за адова жвала.

Или овај филозофски ламент дубоког смисла, свемирског опсега:

А я шта ћу? Али са киме ћу?
Мало руках, малена и снага,
Една сламка међу вихорове.
Сирак тужный без нигђе никога,
мое племе сном мртвiем спава-
Суза моя нема родителя-
Нада мном је небо затворено,
Не прима ми плача ни молитве-
У ад ми се свiетъ претворио,
А сви люди паклени духови.
Црный дане, а црна судбино. Итд.

Владика и Игуман Стефан су „у царство духовах“. Тај напон мисли, тај напор да ријечи прошире своје распоне, да обухвате небо и земљу и човјека разапетог међу њима, то је поетска снага Његошева, али и једно поетско хтјење, пјеснички пут. Код Његоша ћемо се сусрести са обогаћеним, измијењеним, стилизованим, на виши мисаони ниво дигнутим народним језиком, оспособљеним за медитацију, за садржајан симбол, за универзални смисао. Од свега је можда највредније да је основа Његошева језика и мисли у стварном животу.

А ето, десило се да су и Милутиновић и Његош признати за велике пјеснике (чак и опрезни Ватрослав Јагић, у Књижевнику, 1866, назива Милутиновића генијалним), Његоша је прихватио и народ, али њихов пут, њихов правац, њихов језик, нису прихваћени у нашој књижевности. Зашто? Вјероватно зато што је вуковски језик ухватио маха кад се Његош јавио са својим Горским вијенцем. У ствари, политичка побједа и све већа афирмација народа, донијела је пуну афирмацију Вуковог, народског схватања о језику, створила од њега аксиом, и Вуков Ријечник је стварна основа литературе и културе XIX вијека.

Случај Симе Милутиновића је једноставнији и разумљивији. Осим компликоване песничке фактуре, стваране из споја народне и класичне књижевности, осим смјелих и необичних неологизама, сложених метафора, неконвенционалних слика, Милутиновић је, у свом поетском максимализму, постајао тешко разумљив па чак и неразумљив, што је (у време кад је простота писања проглашена за врховни идеал) умањивало његове и онако мале шансе да у српски језик унесе неке другачије особине, другачију унутрашњу структуру него што је вуковска.

Називамо је вуковском, јер је заиста то. Вуку припада сва заслуга што је конципирао и у цјелини формулисао демократску мисао о језику, књижевности и култури, што је спровео њену историјску инаугурацију, поставши оно што је највише могуће -израз тежњи свога времена и человођа народа. При томе не заборављамо да су језик и мисао у тој револуцији изгубили један део својих могућности, да је у извесном смислу потиснута мисаона страна и запостављено богатство духовне многостраности, да чак ни на путу великог Његоша није било следбеника, макар у погледу језика и општег хтјења.“