Узроци проглашења и признавања „црногорског језика“

Пише: Огњен Војводић

Поводом додјељивања Црној Гори међународног кода за црногорски језик у оквиру ИСО међународног стандарда. 

СРПСКИ  ЈЕЗИК У ЦРНОЈ ГОРИ ПРИЈЕ И ПОСЛИЈЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Питање назива српског језика у Црној Гори, којим говори 100 одсто матичног  становништва, поново је политичко питање од 19. октобра 2007. године када је влада Демократске партије социјалиста (партија континуитета Савеза комуниста Црне Горе) са странкама екстремне љевице и муслиманских мањина у новом Уставу преименовала српски језик у “црногорски језик“, као назив службеног језика Црне Горе. Назив службеног језика у Црној Гори је до 2007. био „српски језик“, што је било назначено у 9. члану Устава Републике Црне Горе из 1992. године: У Црној Гори у службеној употреби је српски језик ијекавског изговора. Девети члан Устава Црне Горе из 1992. о називу језика представљао је повратак континуитету културне политике Краљевине Црне Горе у којој је службени језик био „српски језик“. Такође, српски језик је у Црној Гори у народу називан српски и у вријеме Југославије и југословенске језичке политике када је званично именован као „српскохрватски“.

Међутим, промјена назива српског језика није оригинална политичка идеологија ДПС-а већ идеологија југословенске језичке политике Социјалистичке Југославије, претходно Краљевине Југославије, као примјена пројекта Југословенске академије знаности и умјестности Аустроугарске монархије као програма асимилације српског језика, а који је спровођен и у Краљевини Југославији. Наиме, преименовање српског језика је програм Југословенског језичког пројекта њемачке славистике (аустрославистике), који је спровођен од почетка 19. вијека, а који као државну политику Астроугарске монархије можемо датирати од формирања Југословенске академије знаности и умјестности у Аустријској царевини 1867. године.

Филолозима и историчарима је познато да југословенски језички пројекат нема полазишта у историји Црне Горе до формирања Краљевине Југославије у чијем је Уставу српски језик троименован као српско-хрватско-словеначки а потом издвојен под двоименим називом „српско-хрватски“. Прије присаједињења Краљевине Црне Горе Краљевини Југославији службени језик у Краљевини Црној Гори је био српски, а писмо ћириличко. У Закону о Народнијем школама Краљевине Црне Горе, штампаном на Цетињу у Краљевској државној штампарији 1911. године, пише: „Члан 1. Задатак је народнијема школама, да васпитавају дјецу у народном и религијском духу и да их спремају за грађански живот, а нарочито да шире просвјету и српску писменост у народу.“ Истим законом се у другим члановима назначава да дјеца не могу похађати стране школе на другим језицима док не заврше школу на српском. Битно је навести да у трећем поглављу, „Настава“, под чланом 26. пише: У основној школи уче се ови предмети: 1. наука хришћанска; 2. српска историја; 3. српски језик; 4. црквено-словенско читање …

Данас, да бисмо схватили језичку политику преименовања српског језика  у „црногорски језик“ од стране актуелне власти у Црној Гори, потребно је познавати повјесни процес југословенског језичког програма преименовања српског језика, али и „предјугословенског периода“ југословенске језичке политике, од почетка њемачке (аустрославистичке) реформе српског језика и писма почетком 19. вијека до формирања Краљевине Југославије, а коју као континуитет католичке латинске мисије можемо пратити од римокатоличког прогона православне мисије апостола словенске писмености, Светих Ћирила и Методија. Дакле, да бисмо разумјели језичку политику владајуће црногорске партије: преименовање свог српског језика, потискивање ћириличког писма и прелазак на латинично као званично писмо „црногорског језика“, потребно је познавати програм југословенског језичког пројекта.

Као што су, спровођењем југословенског државног пројекта, са мапе свијета  избрисане православне краљевине Србија и Црна Гора, док су двије римокатоличке политичке нације добиле статус конститутивних народа, хрватска и словеначка, тако је у Уставу Краљевине Југославије српски језик троименован у српско-хрватско-словеначки. Југословенском језичком политиком су били затечени Срби у Србији и Црној Гори, Босни и Херцеговини, Крајини и Македонији, Косову и Метохији. Мало је Срба знало каква се креација крије у пројекту југословенског монархо-масонског „вавилонског“ језичког пројекта. У свијету до тада није постојао примјер да владар и државно руководство једног историјског народа релативизују и двоименују историјско име властитог језика. Историја не познаје примјер историјског народа чији су владари из истог народа добровољно преименовали властити језик, осим у Уставу Краљевине Југославије а потом Социјалистичке ФР Југославије, а данас и државе Црне Горе.

ПОВИЈЕСТ ПРЕИМЕНОВАЊА  СРПСКОГ  ЈЕЗИКА

Подсјетимо се повијести преименовања српског језика у њемачком аустрославистичком југословенском језичком програму. Почетком ослобађања српског народа од османске окупације, њемачка колонијална културна политика је почела спровођење југословенског језичког програма колонизовања српског језика, као језика најбројнијег народа Балкана чији се дијалекти простиру од Аустрије до Грчке. У аустрославистичкој колонијалној политици за српски језик је од 18. вијека коришћено више назива: „илирски“, „југословенски“, и хибридни вишечлани називи креирани према геополитичким потребама католичке културне политике Аустроугарске – „српско–хрватски“, „хрватско-српски“ и „српско-хрватско-словеначки“. Аустријска монархија је од почетка 19. вијека спроводила програм преименовања српског језика у хрватски. Њемачки филолог Ludwig Gay (срб. Људевит Гај), предводник Илирског покрета, је 1835. године у покренуо „Новине Хорватске“, штампане на кајкавском наречју, којим се говорило у Загребу као простору кајкавског дијалекта, а од јануара 1836. године почиње их штампати на штокавском ијекавском изговору српског језика, што је било једно од првих проглашења српског језика хрватским у Аустроугарској монархији.

У програму преименовања српског језика, Хрватски Сабор у Аустроугарској је 23. октобра 1847. донио одлуку којом је (поред њемачког) уведен и “хрватски језик“ као службени језик у Сабору. Царским Патентом Reichs-Gesetz und Regierunsblatt од 4. марта 1849. године је прописано „да Срби имају један језик који се службено називао српским“, тј. „илирско-српским“ ако је коришћено ћириличко писмо. Уколико је штампан латиницом, тај се језик могао звати хрватским, или „илирско-хрватским“.

Следеће 1850. године 28. марта у Аустрији је организован „Бечки књижевни договор“ о заједничком књижевном језику Срба, Хрвата и Словенаца, којим је потписан доктринарни документ југословенског језичког програма. „Бечки књижевни договор“ који је био основа за преименовање и вишеименовање српског језика су потписали српски сарадници њемачког југословенског језичког програма, Ђуро Даничић и Вук Караџић, са пет хрватских и једним словеначким филологом, као договор о заједничком књижевном језику. У тексту Бечког књижевног договора назив заједничког језика се не наводи, текст је написан новоформираном хрватском латиницом и сви потписници су се потписали хрватским латиничним писмом. Даничић и Караџић су самозвано потписали договор, док су хрватски и словеначки представници представљали став католичке културне политике Аустроугарске. У кнежевинама Србији и Црној Гори, потписи Даничића и Караџића на Бечком књижевном договору су имали значај потписа данашњих невладиних организација. Хрватски и словеначки потписници су, као аустријски држављани и римокатолици били у служби римокатоличке културне политике Аустријске царевине.

У програму преименовања српског језика у Аустријској царевини је наметан и назив „југословенски језик“ – као што је у Хрватском сабору 12.8.1861. године био предложен закон да „југословенски језик“ буде један од службених језика Троједне Краљевине Аустроугарске. Аустрославистичка канцеларија је спроводила поступан процес преименовања српског језика јер би преименовање српског језика законским наметањем другог назива изазвало отпор у српском народу и српским установама културе. Такође, спољашњим прозелитским притиском се не може постићи колонизовање једног језика без сарадње са језикословцима језика који се колонизује – као што без српских сарадника аустрославистичке канцеларије није било могуће спровести „реформу“ српског језика. Колико је учинак српских сарадника у југословенском језичком програму био битан за преименовање српског језика свједочи чињеница да је 1861. 16. рујна Заступништво града Загреба Вуку Караџићу додијелило повељу града као почасном грађанину за заслуге у спровођењу југословенске језичке политике (док је у Књажевини Србији „Караџићев“ правопис био законом забрањен као њемачки програм прозелитизма римокатоличке мисије).

Званично установљење југословенског језичког програма као аустроугарске колонијалне културне политике почиње оснивањем Југословенске академије знаности и умјетности у Аустроугарској, у Загребу, царским одобрењем 10. 4. 1867. године. Југословенска академија је била програм римокатоличке мисије на Балкану. Покровитељ академије је био аустријски бискуп, Њемац, Јосип Штросмајер, а предсједник – фратар и филолог Фрањо Рачки. Југословенска академија је „Рјечником српског или хрватског језика“ спровела и озваничила преименовање српског језика двоименовањем српског језика у „српски или хрватски језик“.

Право на преименовање српског језика, двоименовањем у „хрватски или српски“, Југословенској академији први је са српске стране, као носиоца повјесног права назива српског језика, признао српски филолог Ђура (Поповић) Даничић (1825. Нови Сад – 1882. Загреб). Ђура Даничић је био секретар Друштва српске словесности и професор Велике школе у Књажевини Србији. Право презиме Ђуре Даничића је Поповић, а име Ђорђе. Презиме је прво промијенио у Југовић, а потом у Даничић, а име у Ђура. Ђорђе Поповић Даничић је син православог свештеника, а школовао се у протестантској гимназији у Пожуну (Братислава-Словачка). Даничић је био саборац Вука Караџића у програму аустрославистичке југословенске реформе српског језика. Филолошким радовима је образлагао „неопходност“ југословенске језичке политике двоименовања српског језика и креирања српског ћириличког писма према моделу фонетске хрватске латинице – латинском мисионарском моделу прозелитске писмености брзог описмењавања словенских народа под католичком колонизацијом.

Југословенској академији је био потребан признати српски филолог који ће признати право на преименовање српског језика. Покровитељ Југословенске академије, бискуп Јосип Штросмајер, позвао је Ђ. Даничића да руководи израдом „Рјечника српског или хрватског језика“ Југословенске академије. Даничић је прихватио позив и преселио се у Аустроугарску,  у Загреб 1867. године. Исте године је именован за секретара Југословенске академије и уредника „Рјечника српског или хрватског језика“. Пристанком да израђује „Рјечник хрватскога или српскога језика ЈАЗУ“, Даничић је Југословенској академији признао право двоименовања српског језика. Даничићев прелазак из Књажевине Србије у Југословенску академију први је прохрватски политички прелазак са српске стране на хрватску, и први пристанак српског филолога на преименовање српског језика у хрватски, као и прво српско промовисање римокатоличке хибридне хрватске политичке нације, креације аустроугарске католичке колонијалне политике. Даничићевим залагањем, „хрватски језик“ је промовисан у славистици и словенским народима преко српског, као међународно познатог и признатог језика.

У аустроугарској анексији Босне и Херцеговине, у аустрославистичкој колонизацији српског језика у сарадњи са османском колонијалном културном политиком говор исламизованог српског становништва је нназван „босанским језиком“ ради и језичког издвајања муслиманске заједнице из јединства једноименог језикa са српским православним народом. После распада СР Југославије политичко руководство муслиманске заједнице републике Босне и Херцеговине, коју чини исламизовано српско становништво, назвало је свој српски језик “босански“. Преименовања српског језика у „босански“ од стране руководства исламизованог српског становнишва представља наставак аустрославистичког издвајања српских дијалеката као посебних књижевних нациоалних језика у циљу разградње цјеловитости српског језика , у културном континуитету караџићевске кодификације простог и колоквијалног говора, у случају „бошњачког језика“ додатно третираног туркофоном фонетиком и турцизмима у сврху издвајања из породице словенских и припајања туркофоним језицима.

Коректни кроатисти не прикривају податке да је прихватање српског  штокавског дијалекта као хрватског језика почело средином 19. стољећа у југословенском програму, и да је тим поводом 1861. године Вук Караџић као представник југословенске језичке политике проглашен почасним грађанином Загреба. О Даничићевом доприносу у Југословенској академији пише хрватски и југословенски историчар Виктор Новак у својој књизи `Вук и Хрвати`: „Значајнијег посредника између Београда и Загреба 19. век не познаје него што је био Ђуро Даничић. У Загребу је Даничић, још више од свих хрватских вуковаца, Вука усправио и као властиту хрватску вредност, као што је у Београду, у Великој школи, тумачио јединство хрватског и српског језика.“ Посебан Даничићев допринос изради „Рјечника српског или хрватског језика“ је и доношење у Југословенску академију речничке грађе српског штокавског дијалекта ијекавског изговора, као полазишта за коришћење српског дијалекта као „хрватског језика“, јер се у Загребу, како сам већ навео, говорило кајкавским дијалектом, који је екавског изговора.

Први мој сусрет са истином о Даничићу био је у Далмацији, када сам као дјечак са оцем путовао у Задар на семинаре слависта. Слушао сам тада разговоре очевих колега професора, далматинских Срба, о  прогону имена српског језика и народа у Р. Хрватској и узроцима такве антисрпске политике у југословенској језичкој политици. У том контексту Срби далматинских и крајишких крајева су о Даничићу говорили као о унијати и креатору хрватске нације и језика, као што се у Црној Гори говори о Секули Дрљевићу, који је у Краљевини Југославији прешао на римокатоличку хрватску страну, а потом у Другом свјетском рату у нацистичку Независну државу Хрватску.

УВОЂЕЊЕ ЈУГОСЛОВЕНСКОГ ЈЕЗИЧКОГ ПРОГРАМА У КЊАЖЕВИНУ СРБИЈУ

Увођење аустрославистичког југословенског језичког програма у Књажевину Србију је почело одлуком Књаза Михаила Обреновића 1868. године о укидању Закона забране коришћења “караџићевог“ правописа и употребом истог у државној служби, следеће године после оснивања Југославенске академије и почетка израде „Рјечника српског или хрватског језика“. Државну политику културне самоколонизације су спроводили сви српски владари после Књаза Михаила, чиме је православној цркви и свесловенској православној царевини ускраћено право заштите језичких и вјерских права српског православног народа.

У Краљевини Србији после увођења „реформисаног“ српског писма, сурогата српске ћирилице, српски језик није био уставно преименован и двоименован, али јесте на међународној институционалној инстанци њемачке славистике – у Аустријској царевини српски језик је кодификован као „хрватски или српски“ и „српски или хрватски“. Пројекат Југословенске академије је потпуно спроведен формирањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године – Краљевине Југославије, када је српски језик уставно вишеименован увођењем службеног “српско-хрватско-словеначког“ троименог језика „троименог народа“, а касније двоименован двочланим називом „српско-хрватски“ за српски јужно-штокавски дијалекат. Југословенска језичка политика је била константа прве и друге Југославије.

Као и у Књажевини Србији, тако је данас и у Републици Србији уставном одредбом као фолклорном филолошком формом српски језик назван српским, док Институт за српски језик САНУ спроводи југословенски континуитет двоименовања српског језика истрајавањем у изради „Речника српскохрватског народног и књижевног језика САНУ“. Заправо, Српска академија спроводи југословенску језичку политику двоименовања српског језика и југословенску језичку политику Социјалистичке Југославије – Новосадског споразума из 1954. године, као круне југословенског језичког програма, којим је одређено да се заједнички језик назива српскохрватски или хрватскосрпски, а који је спровођен у Србији и Црној Гори, Босни и Херцеговини, али не у Хрватској. Новосадским споразумом није прихваћен хрватски захтјев за одржањем континуитета Даничићевог назива “хрватски или српски језик“, којим су Хрвати хтјели постићи „независност“ назива језика, него се спроводио програм југословенског језичког јединства који су српски социјалисти прихватили.

После Бечког књижевног договора и укидања законске забране коришћења реформисаног српског правописа у Књажевини Србији, у Југословенској академији и Хрватском сабору (као аустроугарским установама) проглашен је „хрватски језик“ као језик аутохтоног назива. Формирањем Краљевине Југославије програм проглашења хрватског језика је уставно установљен, да би у Социјалистичкој ФР Југословији процес стабилизације и коначне кодификације хрватског језика био довршен. Југословенски програм преименовања „заједничког језика“ новим националним називима примјењиван је, као и данас, на простор говорника који су свој језик називали српским.

ПРЕДАНИ ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ ЈЕЗИЧКОЈ ПОЛИТИЦИ

Партија на власти у Црној Гори принципијелно примјењује југословенску језичку политику – преименовање српског језика, упрошћавање и простачење језика хард-кор караџићевском варијантом кодификовања колоквијалног као књижевног језика, примјењује принцип европских екстремних рационалиста (Аделунг) „пиши као што говориш“ (који је у њемачкој реформи српског језика приписан В.Караџићу), економицистичко третирање писма и писмености, раскидање са предањем оригиналне ћириличке писмености. Зато у језичком `српско-црногорском` сукобу срећемо југословенске језикословце и `вуковце`на обије сукобљене стране. Зато нам се намеће питање: у којој мјери је противљење „црногорском правопису“ и језику одбрана југословенске језичке политике, а у којој српске и православне? Једном дијелу Срба није битно преименовање српског језика и забрана ћириличког писма, већ пренаглашено јотовање или додавање два слова и гласа у `црногорски језик` која у Црној Гори сви Срби користе, као и у Босни и Херцеговини, и дијелу Србије, то јест у српским дијалектима од Ужица до Книна. Све нам то указује на југословенску  усмјереност језичке политике Србије и Црне Горе, на непревазиђени дијалекатски племенски престиж и менталитетску мржњу међу српским народом.

Релативизовање промјене назива српског језика у „хрватски“, а заузимање „српског става“ у питању промјене назива српског језика у „црногорски“ приказује југословенско политичко схватање српског језика и српске језичке политике српских језикословаца. Томе свједочи истрајавање Института за српски језик САНУ у називању српског језика „српскохрватским“, израдом „Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ“, што представља противљење здравом разуму и давање програмске подршке „црногорском“ и сваком новом надијевању нових `националних` назива српском језику. 

Подсјетимо, први писани захтјев за добијање међународног кода за назив „црногорски језик“ Национална библиотека „Ђурђа Црнојевићa“ у Црној Гори је упутила Техничком комитету ИСО 639 у јулу 2008. године, а цјелокупну документацију послала у Вашингтон септембра 2015. године. После девет година и многих одбијања од Конгресне библиотеке из Вашингтона захтјев је одобрен 8. децембра 2017. године, шест мјесеци после учлањења Црне Горе у НАТО. Када је јула 2017. године Комитет Конгресне библиотеке у Вашингтону последњи пут одбио захтјев библиотеке „Ђурђе Црнојевић” за кодификацију „црногорског језика“, поједини српски лингвисти су ликовали тврдећи да је `српскохрватски` језик научна лингвистичка чињеница, а „црногорски“ дијалекат дио српског језика. На адресу црногорских институција за стандардизацију „црногорског језика“ стигао је мејл Ребеке С. Гунтер из комитета, да је одбор у чије име им се обраћа „расправљао више пута о црногорском језику и став је био да се ради о варијанти српског језика који се говори у Црној Гори”. Ребека Гунтер је предложила „примјену варијантног кода срп-МЕ, осим уколико се не пошаљу додатне информације за разумевање значајних лингвистичких разлика између два језика. Посебни кодови се додјељују на основу лингвистичких разлика, а не на основу политичких или географских”.

Политичко негирање лингвистичке науке – става Комитета Конгресне библиотеке из Вашингтона и лингвисте Ребеке Гунтер о „црногорском језику“ као варијанти српског језика – од стране политичких лингвиста и партије на власти у Црној Гори, представља континуитет југословенске језичке политике преименовања српског језика у „хрватски језик“. Наиме, као и Ребека Гунтер испред Конгресне библиотеке Вашингтона, против двоименовања српског језика у Аустријској царевини, у Југословенској академији знаности, и Даничићевог двоименовања српског језика учешћем у изради Рјечника српског или хрватског језика ЈАЗУ, писао је Лазар Лаза Костић, српски филолог и књижевник, и навео цитат ауторитета свјетске лингвистике, Макса Милера, који тврди да је „хрватски језик“ дијалекат српског језика.  Заправо, текст Лаза Костића је значајнији због навода цитата филолога Макса Милера (Friedrich Max Müller 1823 – 1900), свјетског ауторитета лингвистике, германистике и славистике, оријенталистике и проучавања санскрита, професора британских и европских универзитета. Лаза Костић је у свом тексту писао о Даничићевом раду у Југословенској академији „да не прави Хрватима језик, него нека га они праве сами, а да се он бави српским језиком`, напомињући да је `једначење истога са истијем политика, а не лингвистика`, и цитирао текст „првог међу свима на свету зналцима језика, Макса Милера, који се слаже у томе са Шафариком, те овако вели: „The Kroatian. According to Safarik, should not be reckoned as a separatе language; the provincial Kroatian being but a continuation of the Slovenian, while the language of the Kroats, as spoken on the military frontier, is simply Servian (Мах Muler, The Languages of the Seat of war in the East. London and Edinbourgh. 1855).“

(Порука Лаза Костића Даничићу против двоименовања српског језика)

„Међународно“ признавање „црногорског језика“ се програмски поклапа и са документом југословенске језичке и војне државне политике владе Краљевине Србије – са Крфском декларацијом 1917. године, којом је установљено двоименовање српског језика као „српског или хрватског језика“, као и равноправност ћириличког и латиничног писма на простору Србије и Црне Горе. Дакле, док је српска војска умирала на острвима Јонског мора, српски народ у отаџбини трпио геноцидни погром војне окупације, а употреба српског ћириличког писма и назива језика била забрањена у Србији и Црној Гори, Босни и Херцеговини, Краљ и влада Србије су прокламовали југословенску језичку политику будуће Југословенске државе. Уставом Краљевине Југославије српски језик је троименован у српско-хрватски-словеначки а потом у српско-хрватски док је словеначки издвојен као посебан језик; латинично и ћириличко писмо су изједначени у употреби чиме је реализована мисија латинске прозелитске писмености којој се православни народ у Црној Гори вјековима одупирао колико и отоманској окупацији. Наиме, накнадна НАТО наклоност америчкие културне установе у додјељивању међународног статуса црногорском језику представља континуитет политичког преименовања српског језика у југословенској језичкој политици Југословенске академије, а потом Краљевине Југославије и Социјалистичке Југославије.

У двовјековној југословенској језичкој политици преименовања српског језика – двоименовањем и вишеименовањем српског језика, има довољно политичког „лингвистичког“ легитимитета на који се могу позивати језикословци новоименованих  политичких „југословенских језика“. Монтенегристика још мора да учи од београдске југословенске језичке школе, као живе праксе спровођења стратегије Бечког књижевног договора и Новосадског споразума о преименовању српског језика. Језичка југословенска политика у Србији, за разлику од југословенске хрватске, црногорске, бошњачке, словеначке и македонске, истрајава на старијој историјској идеолошкој индоктринацији о српском језику, на погрешним претпоставкама српске језичке политике која је признавала принцип преименовање српског језика. Свједоци смо да и после ратног распада Краљевине и Социјалистичке Југославије, геноцида над српским народом на простору нацистичке Независне државе Хрватске и протјеривања скоро милион Срба са подручја данашње Хрватске од 1990. године, културне установе Србије спроводе југословенску језичку политику двоименовања српског језика истрајавањем на изради Речника српског и хрватског књижевног и народног језика САНУ, и „двописмености“ – писању српског језика „равноправно“ ћириличким и латиничним писмом и равноправном школовању у латиничној и ћириличкој писмености.