Новогодишње новомесијанство грегоријанског глобализма

Пише: Огњен Војводић

ЈУЛИЈАНСКИ И „ЈУГОСЛОВЕНСКИ“ КАЛЕНДАР

Нова година се у Црној Гори и Србији званично прославља 1. јануара према грегоријанском католичком календару од формирања Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. (касније Краљевине Југославије), којем су припојене краљевине Србија и Црна Гора. Нова година се у православним краљевинама Црној Гори и Србији, као и у свим православним краљевинама, прослављала 1. јануара према православном јулијанском календару. Мјесец дана после формирања Краљевине Југославије у нову државу је као званичан уведен грегоријански католички календар, када је уведено државно прослављање Нове године по католичком календару. Увођење католичког календара као државног календара Краљевине Југославије био је дио програма југословенских религијских интеграција српског православног народа, који је почео превођењем православног народа са календара православног предања на грегоријански католички календар који су користиле југословенске римокатоличке националне заједнице, Хрвати и Словенци.

Законом о изједначавању старог и новог календара, који је усвојен 10. јануара 1919. године, и објављен у првом броју Службених новина Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, одређено је да 15. јануара 1919. године престаје да важи јулијански календар и да се тај 15. јануар јулијанског календара проглашава за 28. јануар 1919. године грегоријанског календара. Тако је у Краљевини Југославији 1919. године, након празника Светог Саве (14. јануара јулијанског календара), почео 28. јануар грегоријанског календара. Пошто су Хрвати и Словенци, као католици, користили католички календар, увођење грегоријанског календара у Краљевину Југославију је практично било превођење на католички календар православног народа на простору Југославије. У Краљевини Југославији је било планирано превођење и Српске православне цркве на католички календар, у прозелитском пројекту унијатске мисије који је спровођен према свим православним црквама Балкана и Блиског истока.

Католичка кампања увођења грегоријанског календара у православне цркве започета је после ослобађања православних народа од османске окупације, а ради онемогућавања вјерског јединства православних народа и православних цркви, што је спровођено преко Цариградске патријаршије као нове мисионарске централе евроатлантског екуменизма. У програму евроатлантског екуменизма, ради преласка Цариградске патријаршије и других православних цркава на грегоријански календар, у Цариграду је организован такозвани Свеправославни конгрес који је предводио цариградски патријарх, постављен у политичкој мисији евроатлантске алијансе.

Међутим, наметање грегоријанског календара Српској православној цркви није имало успјеха и поред политичког притиска власти и учешћа делегације СПЦ 1923. године на такозваном Свеправославном конгресу. Притисци на православну цркву у Краљевини Југославији ради наметања католичког календара били су многоструки. Протагонисти југословенског новокалендарства нису православном народу отворено препоручивали прелазак на католички календар и утопистичку визију вавилонског ванвјерског мијешања народа и култура, него су наводили наводне економске предности преласка на грегоријански календар, чиме би било избјегнуто прослављање православних празника после католичких што наноси додатни трошак и штету привреди „што се више подносити не може“.

Нажалост, то су радили многи учени Срби у Краљевини Југославији, те су на такозваном Свеправославном конгресу у Цариграду, као допринос уједињењу свијета, нудили Миланковићев најпрецизнији календарски прорачун. Допринос Милутина Миланковића светској науци је признат – његови прорачуни цикличних климатских промјена на Земљи и теорије ледених доба – али уступати мјесто богослова физичару и космологу, “професору небеске механике“, да као астрофизичар арбитрира у питањима Цркве изједначавањем православног и католичког календарског канона увођењем у оба додатне “тачности“, био је примјер југословенског екстремног ванвјерског атеистичког интернационализма. Професор Милутин Миланковић није био „опсједнут“ само астрофизиком, у негирању религијских разлога у увођењу грегоријанског календара, него и идеолошко-политичким програмима. Југословенској делегацији није сметало што је у Совјетском Савезу бољшевичка власт увела грегоријански календар, али јесте што на то није приморала Руску цркву. У Русији, односно Совјетском Савезу, грегоријански календар је увела комунистичка партија, а у Србији, односно Краљевини Југославији – југословенска влада и Краљ Југославије. Као и Југославија, и румунска црква и држава су биле дио прозелитског пројекта евроатлантског екуменизма, што је обзнањено учешћем Румунске цркве на такозваном Свеправославном конгресу и њеним прихватањем грегоријанског католичког календара.

У Совјетском Савезу грегоријански календар је уведен декретом вође комунистичке партије В.И. Лењина. О координацији комунистичких режима и марионетског цариградског патријарха у увођењу католичког календара у православне цркве свједочи чињеница да је цариградски патријарх признавао режимску совјетску такозвану „живу цркву'“ која је прихватила одлуке такозваног Свеправославног конгреса о календару 1923. године. Руска црква је после такозваног Свеправославног конгреса обманута од режимске такозване „живе цркве“ да је руска црква прихватила одлуке конгреса о календару. То је урађено док је патријарх Тихон био у затвору, али када је руски патријарх обавијештен о превари, Руска црква је одбацила одлуке неканонског сабора у Цариграду. У СССР- у је уведен и револуцонарни календар, који је коришћен од 1. октобра 1929. до јуна 1940. године. Сви мјесеци револуционарног календара имали су по 30 дана, а преосталих пет дана у години били су партијски празници, уметнути као дани независни од мјесеци или недјеља. Укинут је седмодневни поредак дана у мјесецу, као хришћанско наслеђе, а уведена петодневица. „Савјет народних комесара је 1. октобра 1929. увео совјетски револуционарни календар указом О преласку на непрекидну производњу у предузећима и установама СССР (то је важило на послу, а у свакодневном животу је остао на снази грегоријански календар). Недеља је имала пет дана, запослени су били подијељени у пет група, од којих је свака имала свој нерадни дан. Међутим, пошто је тако било немогуће да чланови породице истог дана буду слободни од посла или похађања школе, совјетска влада је 1. децембра 1931. увела шестодневну недељу у којој је сваки шести дан био нерадни. Од таквог програма се одустало 26.јуна 1940. указом Президијума Врховног совјета СССР-а „О преласку на осмочасовни радни дан, седмодневну радну недјељу и о забрани самовољног одласка радника и службеника из предузећа и установа”.

Показатељ нехришћанске и политичке природе католичког календара је и чињеница да је 1925. године револуционарна партија Кемала Ататурка у републици Турској увела грегоријански календар као тековину секуларистичког поретка. Чињеница да је секуларистичка и муслиманска Турска усвојила грегоријански календар говори о карактеру католичког календара. У Грчкoj и Совјетском Савезу католички календар су увеле комунистичке владе, што потврђује да су револуционарни покрети били средство евроамеричког експанзионизма, а грегоријански календар средство евроамеричког екуменизма. У државама православних народа грегоријански календар су увеле католичке династије или комунистичке владе, изузев Србије, то јест Краљевине Југославије, где је грегоријански календар уведен под влашћу Краља Југославије и вјерски мјешовите југословенске владе.

КАТОЛИЧКИ КАЛЕНДАР И НОВА ГОДИНА

Разлог папске промјене календара није било прецизније рачунање времена – што јулијански календар на 128 година акумулира грешку од једног дана, док грегоријански ту грешку прави на сваких 3.300 година, и што је приближнији тропској години од јулијанског календара итд. Римокатоличка реформа јулијанског православног календара представљала је, после вјерског, и календарски дисконтинуитет са хришћанским календарским каноном. Католички календар представља промоцију папизма, персонификацију папског примата, успостављање култа католичког календара умјесто поштовања Господа Исуса Христа у православном канону јулијанског календара, који је Оваплоћењем у историји и на Земљи, као Творац творевине времена и простора, постао средиште историје и времена у хришћанском календару. Римокатоличка реформа календара је представљала дио римокатоличког религијског ревизонизма хришћанства, који је подразумевао раскид са предањем предпапске повијести и креирање католичког календара према политичкој перспективи папизма као постулата римокатолицизма. 

Католички календар није усмјерен перспективи Вјечности, већ времена, а које контролише и креира владар времена, самозвани суверен свијета – римски папа. Зато у католичком календару значај добија прослава почетка нове године, слављење почетка новог годишњег временског циклуса, новог `временског круга` чији је владар на Земљи и чијем царству земаљском вјечне вриједности нису потребне. Прослава Нове године у грегоријанском календару добија култни значај, а прослава Васкрса, као основног хришћанског празника којим се изражава суштина и сврха вјере, се потискује и профанизује. У првим вјековима Црква се противила прослављању Нове године, јер су се, као и данас, прослављале уз много алкохола и разуздано понашање. Црква је васпитавала вјернике у поштовању Бога као извора и смисла живота, а не у обоготворавању природе и временских циклуса, као у примитивним паганским вјеровањима.

Стратешка сврха календара грегоријанског глобализма је и брисање датума покретних празника православног календара, брисање смисла хришћанских празника, а посебно празника Васкрсења Господа Исуса Христа као главног празника исповиједања истине хришћанске вјере. Заправо, католички календар представља континуитет праксе поистовјећења празника Васкрса са старозавјетним празником Пасхе, као у првим вјековима Цркве, праксе која подразумијева религијско релативизовање и негирање Исусовог месијанства, а што је осудио Први васељенски сабор и установио васкршњи календарски канон одређивања покретног датума празника Васкрса. Римокатоличка реформа календара представља континуитет настојања да се новозавјетни редослијед и смисао јеванђелских догађаја подреди старозавјетном, паганском и сваком новом месијанизму, као што се култом празника Нове године нивелишу и релативизују хришћански празници у евроамеричкој профаној и паганској празничној календарској култури.

НОВОЗАВЈЕТНА ЕРА

У првим вјековима новозавјетне ере Цркву су прогонили пагански владари, али је пропаганду против православља спроводила и старозавјетне вјерске заједнице. Једно од средстава меке моћи старозавјетног месијанства у негирању Истине хришћанске вјере било је религијско релативизовање и подређивање празника и догађаја Васкрсења празнику старозавјетне Пасхе, ради негирања Исуса као Христа – Месије, то јест како би се негирао догађај Васкрсења Господа Исуса Христа, као основе хришћанске вјере, а празник Васкрса Господњег изједначио и подредио празнику старозавјетне Пасхе – као националном празнику којим се прославља догађај изласка народа Ираиља из египатског ропства.

Први Васељенски сабор (325. године у Никеји) сазвали су Свети Цар Константин Велики и Света саборна апостолска Црква и због „пасхалног спора“. Васељенски сабор је одлукама успоставио јединство Цркве и новозавјетно празновање Васкрса. Сабор је одлучио да сви хришћани Васкрс прослављају у исто вријеме, а никако истог дана или прије празника старозавјетне Пасхе. Такође, Сабор није везао празник Васкрса за одређен датум да се не би догађало да се празник Васкрсења Господњег календарски (временски) поклопи са празником Пасхе или да претходи празнику старозавјетне Пасхе.

Сабор је и према астрономским промјенама, кретањима Земље, Сунца и Мјесеца, одредио да се Васкрс празнује у временском размаку од празника старозавјетне Пасхе, сматрајући то довољним гарантом – јер ће Сунце тако излазити и залазити до краја времена. Канонизоване су одлуке да је потребно поштовати четири правила: 1. Васкрс се слави после прољећне равнодневнице, после 14. Нисана, датума када Јевреји славе Пасху; 2. хришћани не славе Васкрс истог дана када и Јудеји своју Пасху; 3. Васкрс се слави после пуног мјесеца (уштап) – не одмах послије равнодневнице него после првог пуног мјесеца иза равнодневнице; 4. Васкрс се слави увијек у недјељу. Потребно је да се сретну и мјесец и дан да би се Васкрс славио кад је пун мјесец и недјеља. Ове четири одредбе у православној цркви се поштују до данас, док се у римокатолицизму крше од времена успостављања грегоријанског папског календара.

Римокатоличком реформом календара 1582. године, од стране папе Гргура, релативизована је религијска разина календара, прекинут је континуитет хришћанског календарског канона, који је на Првом Васељенском сабору унесен и установљен у јулијанском календару као Васкршњи календарски канон, којим је одређен начин прорачуна датума и прославе празника Васкрса. Васкршњим каноном, који је Црква установила у односу на старозавјетну предхришћанску Пасху, уређен је однос старозавјетног и новозавјетног празничног предања у сврху одређивања исправног исповиједања Истине хришћанске вјере. Заправо, старозавјетно календарско предање и пагански јулијански календар су на религијској равни уређени и крштени Васкршњим календарским каноном, тј. православним празничним предањем установљеним према новозавјетном смислу и редослиједу Еванђелских догађаја, који у Цркви Христовој историјски и вјерски одређују Истину вјере, а старозавјетно празнично предање одређују као старозавјетно и превазиђено, будући да се испунило у Новом завјету Новозавјетном вјером у Оваплоћеног Спаситеља Исуса Христа.

КУЛТ  ВРЕМЕНА

Изграђивање Култа времена у европској култури почиње римокатоличком реформом календара, којом су укинути канони цркве о начину и времену слављења Васкрса – празника који представља истину исповиједања хришћанске вјере. Перспектива живота сведена на Вријеме, на утрку са сваким долазећим тренутком који неповратно пролази, као роком употребе привременог тијела и живота, постао је стил и смисао живота евроамеричког човјека. Технократски друштвени поредак је настао на тековинама „технолошке револуције“ 19. вијека као што су откриће фотографије и усавршавање парне машине, то јест на технолошким достигнућима која су омогућила брже кретање и брзи саобраћај људи, роба и услуга, бржи пренос физичког терета и телеграфских порука, чиме је постигнуто „убрзање“ и „скраћивање“ времена. Највеће “убрзање“ времена, од проналаска механичког часовника и парне машине, постигнуто је у 20. вијеку усавршавањем компјутерских система, а потом и „визуелним сажимањем“ времена и простора конструисањем и примјеном екрана као уређаја за пренос слике, као новог прозора у свијет и стварност, чиме је почела ера екрана.

Култни однос према технолошким проналасцима и појму времена, који је развијен у Европи, има основу у учењу римокатолицизма и потом протестантизма, као рационалистичких интепретација хришћанства. Сатни механизам није западноевропски проналазак, већ се користио знатно раније у источним културама, не заузимајући, међутим, култно мјесто као касније у секуларистичкој Европи, гдје је постао покретач културе и култа времена. Када је у Европи конструисан механички часовник, концепт времена је замијенио вјерски литургијски образац живота. У Европи часовник није био само средство мјерења протока времена, већ је постао парадигма нове технолошке цивилизације. Већ се у 14. вијеку на Западу то изражава постављањем сатних механизама на црквене торњеве, као симболичким почетком и вјерске религијске оријентације према времену, служења времену и владавине времена, то јест као почетком доба времена.

Питање јулијанског и грегоријанског календара није питање тачнијег рачунања времена, него питање односа према времену односно односа према вјери. Римокатоличка реформа календара је хришћанској перспективи Вјечности претпоставила перспективу прогреса – вјечне вјерске вриједности су потчињене временским, Свето предање Цркве је подређено поштовању закона природе и прогреса, сврха католичког календара је сведена на тачније рачунање времена, а одређивање датума Васкрса на питање прорачуна “метеоролошких“ и Мјесечевих мијена.

„Вријеме земно и судбина људска, два образа највише лудости“, написао је православни владика Петар II Петровић Његош. Вријеме је својство створеног свијета, псеудоним и еуфемизам за смрт и распадање, друго ублажено име за нерешиву тајну смртности и привремености материје и судбине људске одређене таквим усудом. Вријеме сапостоји свијету, и будући ограничено његовим постојањем, са њим ће и нестати – учи хришћанско богословље. Пролазна, неосвећена и без Бога, препуштена себи, природа није друго до „воденица смрти“. Судбина људска одређена „временом земним“ два су образа „највише лудости“, карике у ланцу нужности закона пропадљиве природе.

Oднос савременог човјека према времену је економски, сведен на економско-потрошачко трошење времена, а календар је средство економичнијег експлоатисања таквог техничког времена – времена као новца. У идеологији рационализма вјера се вреднује „временом“, тачнијим рачунањем времена. У технократској култури и вјерски поглед је поистовјећен са резултатима техничког развоја, и на хришћанство је примијењен принцип прогреса према којем и поједини православни пастири вјерске празнике прилагођавају профаним прославама, а хришћански календарски канон – римокатоличком календару. Савремени секуларизам користи дјелотворнију антирелигиозну друштвену доктрину него што је револуционарно забрањивање религиозности. Модерна атеистичка агенда је заснована на релативизовању религијских разлика и истине вјере, а истицању непосебних стране религија – јер је агресивни атеизам према цркви често подстицао вјернике на жртву поштовање вјере, док конзумеристички однос према религији и пропагирање општевјерских начела подстичу арелигиозност и религијску равнодушност. Такво опште мјесто релативизовања религијских разлика је свођење вјерског календара на питање прецизнијег рачунања времена или вјерских теолошких разлика на питање тачнијег календараског прорачуна.

НОВОГОДИШЊЕ НОВОМЕСИЈАНСТВО

Римокатоличка реформа јулијанског календара има религијску форму, али њена суштина је позитивистичко просветитељство, израз рационализма. Папизам је препознат као позитивистички принцип од почетка издвајања папизма у засебну институцију и папског супротстављања ауторитету Цркве и Цара у Константинопољу. Програмска полазишта европског позитивистичког просветитељства заснивана су на римокатоличкој ревизији хришћанства, која је, као и римокатоличка ревизија хришћанског јулијанског календара, уграђена у друштвену доктрину европског секуларизма. Грегоријански календар је пројектовање историје и будућности у оквиру времена и простора, ван Вјечности, схватање повијести као прогреса, али не према Вјечном, већ према будућем освајању свијета и стицању материјалних добара за прогрес европске политичко-племенске заједнице. Папска промјена јулијанског календара представља симбол и примјену римокатоличке и рационалистичке ревизије хришћанства, нове повијести и нових претпоставки будућности, раскид са „старим свијетом“ и „старим календаром“ хришћанства и успостављање новог празничног поретка „прогреса“.

Тај нови празнични поредак свијета „прогреса“ можемо назвати „новогодишњи празнични поредак“, који је заснован на својеврсном новогодишњем новомесијанству. Наиме, на новопаганском прослављању Нове године као почетка празничног поретка утемељеног на празницима „природе“, на празницима праћења природних појава и пољопривредних послова, који славе однос човјека према природи, према творевини, а не према Творцу творевине – Богу. Новогодишњи новомесијанизам представља пантеистичка начела којима човјек успоставља магијски однос са силом стихије природе као извором живота. Римокатоличка реформа хришћанског јулијанског календара је извршена према критеријуму времена, а не према хришћанском календарском канону – Васкршњем календарском канону унесеним у јулијански календар. Средиште календара је римокатоличком реформом са вјере премјештено на вријеме као мјеру и перспективу живота, због чега је на значају добила прослава нове године као слављење почетка новог временског циклуса, док је прослава Васкрса и свих хришћанских празника профанисана. Нова година представља празник пролазне и промјенљиве природе у пролазном животу, празник почетка новог временског годишњег круга као обнове живота. Нова година се ван Цркве прослављала, као и данас, уз разуздано понашање и ритуално обожавање природе, чиме је изражаван однос према животу као пролазном. Црква се противила паганским прославама нове године и уводила прославе почетка Нове године у канону цркве. Зато су хришћанска држава и црква законски забрањивале такве прославе да се у друштву не изграђује пантеистички култ Нове године. У православне државе су западноевропски начин слављења Нове године уводили краљеви и цареви који нису имали хришћанско вјерско васпитање.

Персонификација новогодишњег „новомесијанства“ је и ликовни лик Дједа Мраза, креиран као сурогат хришћанског светитеља и митски лик као метафора природних појава – која се појављује и одлази са промјенама годишњих доба и почетком Нове године. Дједа Мраз персонификује токове природе, пролазност и законе природе, као стилизован лик паганских божанстава, али лишен оштрих ликовних црта паганских божанстава од леда и дрвета, као и ликовности иконописа ликова хришћанских светаца. „Секуларистички“ стилизован лик доброг Деде дародавца у српски народ је уведен у времену Социјалистичке Југославије – прво преко социјалистичких радних организација, утицајем Америчке и Совјетске празничне политике. У Совјетском Савезу Дједа Мраз је био проглашен наслеђем буржоаског друштва, „савезником свештеника и кулака”, али је убрзо, ради потискивања Божића, стекао статус симбола Новогодишњих празника. Лик Дједа Мраза је стилизован западноевропским и словенским паганским и квазихришћанским представама светаца и митских мудраца ледених предјела, али су у процесу прогреса квазихришћанска и паганска стилизација подређене потрошачкој представи Дједа Мраза који и на Истоку и на Западу има одлике материјалистичког митског лика, промотера потрошачког и конзумристичког друштва ван хришћанске празничне симболике. Томас Наст је насликао Дједа Мраза 1863. године и дао лик данашњем сјеверноамеричком Дједа Мразу. Хедон Сендблам је насликао слику Деда Мраза за компанију Кока Кола 1930. године. Компанија Кока Кола је највише популаризовала лик Дједа Мраза каквог га данас знамо, а прва компанија која је користила лик Деда Мраза у маркетингу је била компанија White Rock Beverages 1915. године као рекламу продаје минералне воде, а 1923. године за продају безалкохолних пића.

Европљани Нову годину славе формално религијским редослиједом, после Божића, са обрисима хришћанске култивизације времена, док православни у посткомунистичким државама грегоријанску Нову годину славе без претходних вјерских празника којима се осмишљава почетак нове године и времена, то јест без хришћанског религијског редослиједа, него као потпуно профани или пагански празник слављења почетка новог годишњег временског циклуса. Зато многи православни после пира новогодишње ноћи гргуријанског календара, остатком воље славе православно Бадње вече, Божић и православну Нову годину, као још један повод за провод. Православни чије су цркве почетком прошлог вијека прешле на грегоријански календар и које по католичким датумима славе Божић и Нову годину, почињу новогодишње славље у сред Божићног православног поста, нарушавајући саборност и литургијско јединство једине свете саборне и апостолске православне Цркве. Супротно смислу саборности Цркве и литургијског живота, развратна радост новогодишње ноћи симбол је негирања вјечног живота и слављења почетка временског годишњег круга као смисла и симбола живота.

Папска промјена календара у Европи није доживљена као постулирање хришћанских вриједности, већ као промоција папског политичко-религијског ауторитета, као процес европског политичко-религијског и историјског издвајања. Енглеска је римокатолички календар прихватила 1752. године, а последња протестантска заједница која је прешла на католички календар 1812. године – био је кантон Граубинден у Швајцарској. Протестантске државе су се супротстављале прихватању папског календара, због чега је долазило до локалних вјерских ратова у појединим европским градовима и областима. Грегоријански календар је временом прихватан од протестаната као процес прогреса. Данас просјечни европски протестант, агностик или атеиста папску промјену календара не доживљава као папску диктатуру која угрожава европски либерализам и индивидуализам, као неотуђива права појединца и `природног човјека`, него као тековину ренесансно-реформаторске еманципације. У секуларистичкој свијести савременог атеисте, прелазак на гргуријански календар је постао синоним бјежања из календара цркве и окриља обавезујућег православног предања у атеизам и аисторичност – слободу од сваког «началства и власти».

Римокатоличка реформа календара представља почетак идеолошке историје и папско-протестантске теорије да ће технологија и либерална демократија изградити „универзалну историју свијета“. Заправо, представља парадигму теорије о „крају историје“ и почетку ванисторијског времена евроатлантског еона. Католичко календарско нивелисање је својеврсно вавилонско мијешање, које у првостепеном мијешању значи прелазак у празнични евроамерички календарски конгломерат религијских квазихришћанских и паганских култова, а у другостепеној нивелацији – потпуно потискивање вјерског и повијесног памћења.